СЕЋАЊЕ

Кажу да се сасвим одрасте тек онда кад нема више коме да се каже: „Бако, деда, тата, мама”.
То је последња нит која везује са детињством (без обзира на године).
Потом, као источник, остану сећања која не старе, и враћајући им се, идемо даље.
Враћајући се из школе, деца би најпре свраћала код баке. Умотана у велику, смеђу вунену мараму, чекала их је на капији и уводила у собу где су топло мирисале дуње и босиљак, играо се поклопац са шерпом на крају шпорета, мирно време откуцавао стари сат и благо треперило кандило пред иконом.
Онако прозебле и румене од зиме, поседала би их на столичице поред шпорета, изувала им мокре чарапе са шарицом од леда на крајевима и длановима грејала хладна стопала и нуткала врућим млеком.
Она није „умела” да воли, јер умети је нешто што се зна, нешто научено, стечено. Њој је дар љубави био дат. Лепота доброте је из ње извирала, зрачила, зарила.
Никада је нико није чуо да је повисила глас, а у кући и око куће све је одисало складом, смиреношћу и домаћинским редом.
Увек у послу, крхка, мало повијена, са рукама отврдлим од дугог и тешког рада, а меканог додира, као да и није миловала рука, већ сушта доброта.
Сваке године, пред Велику Госпојину, у кући су биле велике припреме. Бака се спремала на пут. За празник Пресвете Богородице одлазила је у манастир Острог. Дуго се и мучно путовало тада. Најпре возом са дрвеним седиштима, па прашњавим аутобусом, а онда пешице. Последњи део пута је увек прелазила боса.
По повратку са пута била је пуна прича. Деца су је питала (жалећи њена израњављена стопала), може ли обувена да се поклони светитељу. Она би само поправила мараму, погледала их озбиљно и тихо одговарала: „Мора се мили моји, мора се тако. Видите колику нам је лепоту Господ дао. Дао нам је живот. Дао поља и шуме, реке и изворе, небо и птице, и кућицу и шталицу, па све украсио земаљским шаром, а ми грешни не примећујемо, дао нам очи, а не видимо.
Боле ноге док се иде по оштром камењу, али кад дођем горе, под Острог и поклоним се божијем угоднику и мученику, помолим за све вас, и за оне које нас воле, и за оне који нас не воле, и за оне које нема ко да помене, па се захвалим Господу за сва давања, мене више ништа не боли. Лака сам као птица, а у души лепо и светло.
Мора се тако, јер, шта ми Господу да принесемо? Сиротиња смо, па ако ништа друго, а оно, муку и бол. Његовим путем да прођемо, јер је Он за нас пострадао. А кад принесеш жртву чиста срца, онда Господ чује твоје молитве”.

преко Samo Rijetki Nadju Rijetke

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s