Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један „старински појам”, за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

На босиљак све мирише, са кандила тамјан дише Свети Дух је сишао с неба крсти нам се мала беба Светом водом га отац поли за његов се живот моли: „Расти, сине, срца чиста, буди Србин, воли Христа“. Нашој вери сви се диве, обичаји нека живе. О крштењу нек се пева, нек се пише да хришћана…

До недавно (1975.) концепт и изрази „Хришћански“ и „православни“ су били смислени и недвосмислени. Сада, међутим, живимо у временима толико ужасним, тако испуњеним лажним учењима и обманом, да такви концепти и изрази више не преносе оно што је битно, када се користи без даљег разјашњења. Они се не односе на суштину ствари, већ су постали…