“Једно се догађа готово увек. Ми човеку дајемо слободу и истовремено му поклањамо наше поверење, богатимо га нашом вером, надахњујемо га овом вером. И често се дешава да се у процесу кад човек постаје оно што јесте, он окреће од онога ко је био његов надахњивач и његова подршка; и не само да се окреће – понекад jе нужно да га се одрекне, он мора да гради своју личност, своју самосталност, ограђујући се од односа који су до тада постојали. И човек који се прихвата тога да надахне другог на стваралачку веру – без обзира на то да ли је у питању дете или одрастао човек, друштво или црквена заједница – мора да буде спреман на то да ће се овај окренути од њега. Он мора да испита своју веру у човека управо у овом тренутку, не посумњавши, не поколебавши се, не окренувши се, већ прихвативши као радосно откриће чињеницу да почиње да узраста самостално биће и да човек, који је до тада зависио од њега, макар од његовог поверења и вере у њега, сад губи ову зависност. И ако човек који је прво надахнуо другог, подаривши му своју веру, буде умео да остане у вери онда кад се на неко време покаже сувишним, у овом процесу формирања, ако буде умео да се одрекне насиља власти, убеђивања, или чак меког – а понекад тако суровог! – насиља љубави, и сам ће постати човек у потпуном смислу речи или у сваком случају, у потпунијем смислу речи.“
преузето са Pravoslavni motivacioni posteri
духовна оаза 