Монахиња оживела трећег дана после смрти

Псковска монахиња Антонија је видела ад и Господ ју је вратио на земљу

Она је видела своје тело са стране – лежало је на операционом столу. Около су се скупили лекари. Ка грудима су приносили прибор сличан пегли.

Пражњење! – узвикнуо је Професор Псахес.
Тело се тргнуло. Али она није осетила бол.
– Пражњење!
– Срце не реагује!
– Пражњење! Још! Још!

Лекари су покушавали да „оживе“ њено срце скоро пола сата. Она је видела како је млади асистент ставио руку на раме професору:
– Борисе Исаковићу, оставите. Пацијенткиња је мртва.

Професор је свукао рукавице, скинуо маску. Она је видела његово несрећно лице – чело у капљама зноја.
– Како жалосно! – рекао је Борис Исаковић. Таква операција, шест сати смо се трудили…
– Ја сам ту докторе! Ја сам жива! – повикала је она. Али лекари нису чули њен глас. Она је покушавала да ухвати Псахеса за мантил, али тканина чак није мрднула. Професор је отишао, а она је стајала поред операционог стола и гледала као опчињена на своје тело. Болничари су га преместили на колица, прекрили чаршавом. Она их је чула како говоре:
– Опет главобоља: дошавши је преминула, из Јакути…
– Родбина ће је сахранити. Да она нема никог рођеног, само малолетног сина.
Она је ишла поред колица, и викала:
– Ја нисам умрла! Ја нисам умрла! Али нико није чуо њене речи.

Монахиња Антонија се сећа своје смрти са трепетом…
– Господ је милостив! Он нас све воли, чак и последњег грешника…
Антонија је непрестано окретала бројаницу. Њени танки палци дрхте. Између палца и кажипрста се види стара тетоважа – једва приметно слово „А“. Матушка Антонија ‘хвата’ мој поглед. Ја сам се збунио, као да сам угледао нешто забрањено.
– То је сећање на прошлост у тамници – говори монахиња. Прво слово мога имена. По пасошу ја сам Ангелина. Из младости непослушност …
– Испричајте нам!

Матушка Антонија испитивачки гледа у мене. Имам такав осећај, као да ме скроз види. Минут се чини као вечност. Наједном заћута, наједном тајац! Наш сусрет није био случајан. У Пећор-Псковској области, где у близини познатог Свето-Успењског манастира живи 73-годишња матушка Антонија, допутовао сам добивши вести од познаника верника: „Имамо чудесну монахињу“! Била је на многим местима. Матушка Антонија, како се показало, у не тако давној прошлости је била неимарка и настојатељка женског манастира у Вјатским Пољанама Кировске области. После трећег инфаркта, слабог здравља, требало је да буде сахрањена. Сложила се да се сретне са новинарем листа „Живот“ пошто је добила препоруку од духовника. Чини ми се да је моју молбу упутила негде навише. И добија одговор. Мени стаје дах. На крају она износи:

– Испричаћу. Не знам моју прошлост, не схватам то што се десило са мном после смрти. Шта је било – било је…

Матушка Антонија ставља крсни знак на себе. Једва чујно, само уснама, шапће молитву. Осећајући да повратак у прошлост захтева од ње не мале душевне и физичке напоре слично пливачу, који треба да урони у бучан водопад.

Детињство

Родила сам се у Чистопољу. То је мали град на Ками у Татарији. Отац, Василиј Рукабиников, је отишао на фронт као добровољац. Погинуо је на Брјанчини, у партизанима. Мама, Екатерина, се поново удала за старијег – он је 30 година био старији од ње. Ја сам га замрзела, тако да сам бежала од куће. Обрела сам се у дечијем дому као сироче. На крају рата обучили су ме заједно са другарицама за машинца и послали у рудник у Свердловску област.

Првих дана смо се побунили – због … Ми смо малолетне, а рудари су тамо дошли. Првог дана су нас незграпно грлили… Али, ја сам побегла у Москву, другу Вороилову, жаливши се. Докопавајући се висећих степеница вагона, били смо очајни, храбри. Ноћевали смо у парку Горки, у жбуњу, прибијајући се једно уз друго…

Вороилов

Ујутру ја, као најмања, иако су ми давали 12 година, пођох у извиђање. Изабрала сам дућанчић старијег чике. Пришла, упитала како да нађем Вороилова. Декица је одговорио да се упис на пријем врши на пријемници Врховног Савета у Моховој улици. Нашли смо ту пријемницу.

Ту је била гомила људи.
– „Куда?“ – упитао нас је милиционер на вратима.
– „К Вороилову“
– „Зашто?“
– „То ћемо само њему да кажемо. Милиционер нас је довео у неки кабинет. За столом је седео дебели начелник. Викнуо је на нас строго: „Говорите!“
А ја дрекнух: „Бежите девојчице!То није Вороилов!“
Такав смо звук чули да смо се сви разбежали. И тад видех како Вороилов улази. Знала сам га на основу фотографија. Увео нас је са собом. Наредио је да се донесе хлеб, чај. Саслушао је и упитао:
– „Хоћете да учите?“
– „Да.“
– „Реците који смер да напишем.“
Ја сам изабрала геологију у Келировској области. А тамо је ишла сиротиња – повезивала се са лоповима. Због глупости и од глади. Свидело ми се како живе: ризично, лепо. Направила сам тетоважу како би сви видели да сам … Само није трајало дуго: нашу дружину су ухватили. У затвору ми се није свидело.

Син

Када сам изашла на слободу заклела сам се себи да никада више не дођем иза решетака. Удала сам се, отишла у Јакуту – у сеоце Њизниј Куран. Радила сам тамо у „Јакутзолоту“, чак сам добила орден – Радник Црвеног знака… У почетку је у породици све било нормално, родила сам сина, Сашењку. Затим је муж почео да пије. И да ме бије због љубоморе. Затим се бацио. Нисам патила – тако сам се с њим намучила! А још ме је и болест савладала. У почетку нисам придавала значење, а затим како је почела да притиска (неколико пута у сред бела дана сам остајала без свести), пошла сам лекарима. Испитивали су ме и нашли тумор у глави. Упутили су ме хитно у Краснојарск, на клинику медицинског института. Ја плачем:
– „Спасите ме! Имам једног сина, још иде у школу, остаће сам…“
Професор Псахес је почео да оперише…Знала сам да је операција опасна, бојала сам се страшно! Тада сам се сетила Бога. Пре сам била атеиста, богохулница, али је одједном молитва дошла на ум. Тачније, духовни стих коме ме је једном у детињству једна жена научила. Зове се „Сан Богородице“. О Исусу, свим Његовим страдањима, скоро цело Јеванђеље је у тим стиховима препричано… Повезли су ме на операцију, а ја дрхтим и све „Сан Богородице“ шапћем… Дали наркозу, почели да пробадају лобању… Ја бол не осећам, али све чујем – како с мојом главом раде. Дуго су оперисали. Затим сам, као кроз сан чула, како ме по образима пљескају. Све си преспавала – говоре ми. Ја сам се пробудила од наркозе, мрднула, хтела да устанем, подигла се и ту је срце стало. А мени је нешто из тела истекло – може бити из хаљине, склизнула…

Смрт

Колица са беживотним телом су одвезли у хладну собу без прозора. Ангелина је стајала поред. Видела је како су њен леш преместили на гвоздену сећију. Како су скинули с ногу ципеле, које су биле на њој за време операције. Како су привезали етикету од мушеме и затворили врата. У соби је постало мрачно. Ангелина се задивила: она је видела!
– Удесно од мог тела је лежала нека жена са на брзину зашитим разрезом на стомаку, сећа се монахиња. Била сам поражена: пре је никада нисам знала. Али сам осетила да ми је скоро рођена. И та ја знам од чега је она умрла десило се завртање црева. Мени је постало страшно са мртвакињом. Ударила сам врата и прошла кроз њих! Изашла на улицу – и запрепастила се. Трава, сунце – све је нестало! Бежим напред, а нема пута. Као привезана за болницу. Вратила сам се назад. Видим лекаре и болеснике у болесничким собама и ходницима. А они мене не примећују. Глупа мисао ми паде на памет: „Ја сам сад невидљив цовек!“ Самој ми је постало смешно. Почела сам да се кикоћем, али ме нико не чује. Требало је скроз кроз зид да прођем – успела сам! Вратила сам се у мртвачницу. Опет сам видела своје тело. Загрлила сам се (тело), почела да дрмам, и да плачем. А тело се није мрдало. И ја сам заридала, као никада у животу – ни раније, ни касније нисам тако никад ридала…

Ад

Прича, даље, Матушка Антонија:
-дједном, поред мене, као из ваздуха, појавиле су се фигуре. Ја сам их за себе називала – војске. У одећи као Св. Георгије Победоносац на иконама.

Некако сам знала да су они ишли за мном. Почела сам да се отимам. Вичем: „Не дирајте ме фашисти!“. Они су ме буквално узели под руку. И унутар себе сам чула глас: „Сада ћеш сазнати где си се обрела!“. Мени се завртело у глави, смрачило. И тако је навалило – ужас! Бол и жалост неописива! Ја урлам, грдим, а мене све више боли. О тим мучењима не могу да причам – нема тих речи да то опишем… И одједном на десно уво неко нешто тихо шапће: „Рабо Божија Ангелина, престани да грдиш мање ће те мучити…“ Ја сам ућутала. И иза леђа буквално осетила крила. Полетела сам некуд. Видим: тињајући пламичак напред… Пламичак такође лети, и ја се бојим и одмичем од њега. И осећам да десно од мене, као мала пчела такође неко лети. Погледала сам доле, када тамо пуно мушкараца с црним лицима. Дижу руке увис и чујем њихове гласове: „Помоли се за нас!“ А ја сам пре тога била неверујућа. У детињству су ме крстили, а затим у Цркву нисам ишла. Одрасла сам у дечијем дому, тамо су нас све атеистички васпитавали. Само пре операције сам се сетила Бога.
Ту „пчелицу“ с десна не видим, али је чујем. И знам да није зла. Питам је о људима: „Ко је то и шта је то?“ и умилан глас одговара: „То је тартар, место таме…“ Схватила сам да је то ад.

Рај

– Одједном сам осетила као да сам на Земљи. Али је све много… лепше, цвета као пролеће. И мирис је чудан, све је благоухано. Још ме је запањило: на дрвећу су истовремено и цветови и плодови – па тога нема. Видела сам огроман, изрезбарен сто, а за њим три мушка лица с истим веома лепим лицима, као на икони „Тројица“. А около много – много људи. Ја стојим и не знам шта да радим. Долетеле су до мене те војске, које су долазиле у мртвачницу, и поставили ме на колена. Ја сам се поклонила до саме земље, али ме војска подигла и гестом показала да не треба тако, већ рамена треба да буду права, а глава на грудима. И почео је разговор с тима, што су седели за столом. Запањила сам се: они су знали све о мени, све моје мисли. И Њихове речи о мени су буквално текле: „Сирота душа колико је грехова накупила!“
А мене је било ужасно срамота: одједном сам се јасно сетила сваког мог лошег поступка, сваке рђаве мисли, чак и оне које сам давно заборавила. И одједном сам почела саму себе да жалим. Схватила сам да сам тако живела, али нисам никога кривила – сама сам своју душу погубила…

ГОСПОД

Изненада сам схватила, како да назовем Тог, Који седи у средини и рекла:
– „Господе!“
Он се одазвао – у души је већ настало такво рајско блаженство.
Господ је упитао: „Хоћеш на Земљу?“
-„Да, Господе!“
– „А погледај около, како је овде добро!“, подигао је руке нагоре.
Ја сам погледала около – све је засијало, тако је било необично лепо! А унутар мене одједном се родила бесконачна љубав, радост, срећа – све редом. И ја сам рекла:
– „Опрости. Господе, ја сам недостојна!“ И одједном ми је дошла мисао о сину; и ја сам рекла: „Господе имам сина Сашењку, он ће пропасти без мене! Јадна сама се нисам затвора спасла. Желим да он не пропадне!“.

Господ одговара: „Вратићеш се, али поправи свој живот!“
– „Али не знам како!“
– „Сазнаћеш. На твом путу ће се наћи људи који ће ти рећи. Моли се!“
– „Али како?“
– „Срцем и мишљу!“

Будућност

И одједном су ми открили будућност:
– „Удаћеш се за другог човека.“
– „Ко ће мене да узме овакву?“
– „Он ће те сам наћи.“
– „Није ми потребан више муж, с претходним пијанцем сам се намучила за цео живот!“
– „Нови ће бити добар човек, али такође не без греха. Са Севера не одлази док сина у армију не испратиш. Затим ћеш срести новог мужа и удаћеш се. А затим ти је суђено да нађеш брата.
– „Зар је он жив? Ја од рата о Николају немам вести!“
-„Инвалид је, у колицима. Наћићеш га у Татарији, и сама ћеш се с мужем тамо преселити. Бићеш веома потребна брату, неговаћеш га и сама ћеш га чувати.“
– „Хоће ли са сином све бити у реду?“
– „За њега се не брини. Он, кад порасте одвојиће се од тебе. Али ти не очајавај. Сети се Господа и причај људима о томе шта си овде видела! И сети се – обећала си исправити свој живот!“

Повратак

Већ сам се обрела у свом телу. Осетила сам да ми је страшно хладно: смрзла сам се веома. Помолила сам се: „Хладно ми је!“ и чујем глас на десно уво: „Стрпи се одмах ћу доћи за тобом!“
И тачно отварају се врата, улазе две жене са малим колицима – хтели су да ме возе на секцирање. Дошли су код мене, а ја сам збацила чаршав. Они – у вику и беж! Професор Псахес, који ме је оперисао, долази с лековима. Говори: „Немогуће је да је жива!“ Светли неком лампом. А ја све видим, осећам, и завршило се тако, да ништа нисам могла рећи, само сам намигнула. Одвезли су ме у болничку собу, обложили термофорима, умотали у одећу. Када сам се загрејала, испричала сам шта се десило са мном. Борис Исаковић Псахес ме је пажљиво саслушао. Рекао је да је после моје смрти прошло три дана.

Продужетак

– Још у болници – говори матушка Антонија – ја сам написала о томе, шта се са мном десило у новинама „Наука и религија“. Не знам да ли су штампали. Професор Псахес је назвао мој случај јединственим. Кроз три месеца су лепо написали.

Очајање

– Вратила сам се натраг у Јакутију – говори матушка Антонија. Опет у Јакузолото, где сам на доброј позицији била. Радим, сина храним. Почела сам да идем у Цркву и да се молим. Све се десило онако како ми је на оном свету било предсказано. Удала сам се а затим сам оженила сина. И старијег брата Николаја, изгубљеног у рату нашла – у Татарији. Он је био сам самцат, инвалид у колицима, већ веома болестан. Преселили смо се у Низњекамск, ближе брату. Дали су нам тамо стан, као северцима. Ја сам у то време већ била у пензији. Неговала сам брата до његове смрти. Сахранила, оплакала. А затим се и сама разболела. Пробадало ме у крстима, у устима ми је постало кисело. Трпела сам дуго. У поређењу са адским мукама све земаљске болести су као убод иглом. Син и муж су ме наговорили да пођем у болницу. Са поликлинике су ме упутили на испитивање у Казањ. И тамо су нашли рак јетре. Рекли су да сам закаснила за операцију, да је метастаза већ почела.

И таква туга ме је обузела – предати се. Дошла ми је грешна мисао: „Коме сам потребна оваква, само сам на терету!“ Пошла сам на мост – да скочим. А пре него што сам се у воду бацила решила сам с небом да се опростим. Спустила сам очи и видела крстове и куполу. Храм. Мислим: помолићу се последњи пут пре него се утопим. Дошла сам у Саборну Цркву. Стојим пред иконом Богородице и плачем. Одједном жена што је у храму скупљала, приметила је моје сузе, пришла и упитала шта ми се десило. Испричала сам јој о раку, о томе да је муж почео да пије, да никоме нисам потребна, да син има своју породицу и да сам му ја само терет. Да сам хтела руку на себе да подигнем. А жена мени говори: „Ти треба сада да одеш у Набережније челњи. Ту је дошао чудесан баћушка, архимандрит Кирил из Риге. Он све на свету лечи!“

Архимандрит

Матушка Антонија показује фотографију свештеника која виси у њеној келији.

На снимку је – благог лица, стасит баћушка са два крста на одежди.

– То је мој духовни отац – умилно говори монахиња. – Архимандрит Кирил Бородин. Чудотворац и праведник. Страдао је за веру у време совјетске власти. Он је сам лекар по образовању, многе људе исцелио. 1998-е године је отишао Господу. Он не само да ми је спасао живот, већ ми је душу исцелио.

Дошла сам тада у Набережније челњи на речену ми у Цркви адресу, чак кући у Низњекамск нисам свраћала. Ред у стану у којем је отац Кирил примао, се одужио. Мислим, треба чекати целу ноћ. Одједном се врата отварају, излази свештеник и мени маше руком: „Матушко дођи!“ Звао ме је к себи. Ставио ми је длан на главу: „Ах, како си ти болесна“. И одједном ме је обузела радост као онда у оном свету пред Господом… Хтела сам да кажем оцу Кирилу све о себи, о томе да сам на оном свету била, али ме је он зауставио: „Ја све о теби знам.“

Манастир

– Одједном баћушка мени говори: „Путуј у Елабугу, тамо се налази манастир. Рећићеш матушки Евгенији, да сам те ја послао“, говори матушка Антонија.
Ја сам се збунила: „Шта Вам је баћушка? Имам мужа и сина.“
Одједном отац Кирил изрече чудне речи: „Немаш ти никога!“
Ја ропћем: „Већ је ноћ!“, а он строго: „Благословим, иди!“
Куда да се денем? Пошла сам на раскршће. Путнички аутобуси су већ сви отишли. Одједном неки мушкарац кочи: „Ко је за Елабугу?“. Довезао ме је до самог манастира. Тамо су већ чекали. Почела сам да живим у манастиру и да се молим. А снаге је понестајало. Већ сам мало шта могла: јетра је сасвим отказивала… Једном усним овакав сан. Видим четири мушкарца, одевена у бело. Они су око мене. Ја лежим, а један од њих говори: „Тебе ће сад болети. Истрпи, рак ће проћи“. Ујутру сам се пробудила, а јетра не боли. Апетит се појавио – навалила сам на храну. Једем све што сам раније одбацивала – земичку, супу. Бар да једном у крстима прободе! Одједном, отац Кирил допутова. Испричала сам му о страшном сну.
Питам: „Ко ме је у сну исцелио?“
А баћушка одговара: „Зар се то десило? То је милост Божија!“

Син

– Отац Кирил ме је благословио да отпутујем кући у Низњекамск да узмем ствари и средим документа – прича матушка Антонија. – Допутовала, а син и муж су ме заборавили. Мислили, да сам већ умрла. Мужу сам објаснила да треба да се разведемо, да ја желим у манастир, душа жели Богу да служи. Он се смирио. А син – никако: „Не пуштам те!“ Ставио ми је псећи ланац. Три дана ме је држао тако, чак и у тоалет ме водио на ланцу. Ја сам се молила да Господ уразуми сина. Допустио ми је сада да одем у манастир. Иза леђа је довикнуо: „Син се тебе одриче.“ Постригли су ме у монахињу по имену Антонија. У преводу са грчког то значи „добијено место“. У манастиру сам променила свој живот, како сам тад Господу обећала. Затим су ме благословили да градим нови манастир у Вјатским Пољанама, поставили ме за настојатељицу. Служила сам тамо. А после инфаркта молила се да ме Господ узме. Допутовала у Псков, потом се обрела у Печори. Овде, покрај светих места лакше је и молити се и дисати…

Дар

О матушки Антонији у Печори говоре са љубављу. Причају то поред великог дара да утеши људе она има и дар да види духовним очима.
– Било је времена када сам невероватно „видела2 – говори матушка Антонија. Затим сам замолила Господа да ми одузме тај дар. Теко је то.

– Рекли су ми да сте видели чудо у храму: тајну претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову?

– То је било на Пасху, када су Царска Врата, која затварају улаз у олтар, отворена. Стојим ја поред Царских Врата, чекам Причест. И посматрам како свештеници у олтару сатварају тајинство, ваде из просфоре честице… Мислим се, како ће хлеб постати Тело Христово? И одједном је на Олтару као сунце засијало. Видим – уместо просфоре Младенац лежи. Прелеп, сав се светли. А свештеници Њега … у груди! Повикала сам : „Не бодите Младенца!“ Људи ме гледају, не схватају у чему је ствар. А ја видим: чаша златна, за Причест, изгледа прозрачна, скоро стаклена. И сама се пуни Крвљу. После Службе сам са страхом причала о свему свом духовнику. Он ме је умирио: „Господ ти је показао чудо, радуј се!“
– Ево и живим у радости. Хоћу свима да кажем: Нема смрти, постоји живот вечни! Треба само волети ближње и бити веран Господу.

– А будућност предсказујете?
– Не. Једно знам: Русију чекају тешка искушења. Али, ако постанемо бољи Господ ће нам опростити…

превод: Р.М.
обрада: Стефан Рајчић
преко Живот у Христу – Život u Hristu

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s