СВЕТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИ МЕДЉАНСКИ – Серафим, Мардарије и Авакум

         У времену када је српски народ снагом своје слабости себе враћао Христу, видајући ратне ране и преживљавајући још једну голготу, Господ га је обасјао бесцјеним даром, пројављујући Цркви Својој Преподобномученике Медљанске, изнова свједочећи истинитост ријечи старозавјетног пророка: „Скупа је пред Господом смрт Светих Његових“ (Пс. 116, 6).

         Скривени у тамним дубинама заборава, истргнути из сјећања нашег мученичког рода, сијали су пред Господом Преподобномученици Медљански, живи пред Живим Богом, јер су „душе праведника у руци Божијој и смрт их се не дотиче“ (Прем. Сол. 3, 1). А када је дошла пуноћа времена, Господ је дуго чувану тајну откривао корак по корак, уводећи своју паству у чаробну истину надземаљске славе.

          Годинама уназад, дјевојчица Петра Тегелтија (сада удата Топић) имала је виђења у којима су јој се, на јави, појављивала три непозната монаха. Али, с обзиром да је била млада, њеним причањима није вјеровао нико, па чак ни чланови њене породице. Због тога је у селу била исмијавана, одбачена и презрена. А године су пролазиле, једна за другом, тихо и непримјетно. А Петра је и даље имала иста виђења, чак и кад се удала, па и када је родну Крајину замијенила равном Војводином. Калуђери је нису напуштали, непрестано је опомињући на своје надземаљско постојање, али и на земаљску присутност њихових убиством обешчашћених тијела, у којима се скрила сила Божија, да опомене на заборављено, да укаже на истинито, да васкрсне потиснуто…

         Тек у љето 2003. године, парох Друге парохије мркоњићке, отац Славољуб Тегелтија, обавијестио је Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома да његова родица, Петра Тегелтија-Топић, жели да му саопшти нека своја духовна виђења, која је прате деценијама уназад. Епископ се састао са оцем Славољубом и са његовом родицом, чуо све оно што му је Петра хтјела рећи, па су чак и обишли локалитет у селу Медна, гдје су виђења била најчешћа. Епископ је, не журећи са доношењем било какве одлуке, оставио ово питање отвореним, вјерујући да ће вријеме донијети свој суд, јер уколико је у питању чудо Божије, оно се неће моћи скрити, нити ће га вријеме моћи потиснути.

          Три године касније, у јесен 2006. године, и сам Епископ Хризостом имао је чудне снове, проткане мислима о медљанским монасима, који му нису дали да их потисне свакодневним старањем о повјереној му Епархији. И тада, када је и сам постајао сигуран у вјеродостојност Петриних казивања, одлучио је да учини први корак. Затражио је од оца Николе Пене, пароха медљанског, да се приступи откопавању терена. Када су временске прилике дозволиле, откопавање је почело. Поред парохијског свештеника, оца Николе Пене, откопавању је, заједно са Петром Топић, присуствовао и игуман Василије (Рожић), настојатељ Манастира Клисина. Са страхом и надом текли су први часови откопавања. И када се у једном тренутку чинило да се неће пронаћи ништа, када је сумња надвладала вјеру, Петра је неуморно позивала да се настави са откопавањем, чврсто вјерујући у истинитост ријечи које је чула из уста давно убијених монаха, а који су јој, поред самог јављања, описали и своје страдање, рекавши јој и њихова имена. Тако је она већ унапријед знала три часна и света имена: Серафим, Мардарије и Авакум. И најзад, када је машина, склањајући један од слојева земље, открила златно-жуту боју давно затрпаних Моштију, у срцима присутних поново су одзвањале ријечи Господње: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује мене и ако умре живјеће“ (Јн. 11, 25).

         Након што је Епископ Хризостом обавијештен о проналаску Светих Моштију, вијест се брзином муње проширила страдалном Крајином, свједочећи Божије постојање у душама православних Срба.

         Појући тропар Светим Мученицима, тихо и у дубокој побожности, Свете Мошти Преподобномученика Медљанских пренешене су са локалитета Црквиште, гдје су пронађене, у храм Рођења Пресвете Богородице у селу Медна. Наредних четрдесет дана свакодневно су у поменутом храму служене Свете Литургије крај Светих Моштију, а ријеке ходочасника сливале су се у медљанску котлину, да заблагодаре Свемогућем Господу, и да затраже молитвено заступништво новопросијавших Преподобномученика Медљанских.

         Овај догађај, који је без даха оставио све вјерујуће Србе са простора Крајине, разјаснио је још једно чудо које се десило двадесет пет година раније. Наиме, у четврту недјељу Васкршњег Поста 1981. године, током служења Свете Литургије у цркви у Медној, Антиминс се развио и савио три пута. Тада служашчи свештеник, сада у Господу уснули протојереј Бране Клинцов, помало збуњен и уплашен, одмах је обавијестио надлежног архијереја, Епископа бањалучког Г. Јефрема, који је потом извјестио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве о чудесном догађају у селу Медна. Да би испитао цијели случај, Свети Архијерејски Синод послао је Епископа рашко-призренског Г. Павла (потоњег патријарха српског), у својству изасланика, како би на лицу мјеста испитао све околности, те о свему извјестио Синод Српске Цркве.

         Заједно са епархијским архијерејем, Владиком Јефремом, Епископ Павле посјетио је село Мудну, разговарао са свештеником Браном Клинцовом, те на основу свега виђеног сачинио извјештај надлежној црквеној институцији, у коме је наведено сљедеће: „Извјештај о чудесном развијању и савијању Светог Антиминса на Литургији у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Медна, код Мркоњић Града, Четврте недјеље Часног Поста, 1981. године, узети на знање и умолити Преосвећену господу, епархијске архијереје, да о томе обавијесте своје свештенство, које ће у проповиједима и разговорима указати вјернима да је Господ у Цркви Својој „у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28, 20). А то обавезује све нас да свакодневно најозбиљније саображавамо свој живот према вољи Божијој, како би милост и помоћ Његова била са нама као што је била са прецима нашим.“

          И послије двадесет пет година Господ је пројавио Своје Свете угоднике, Серафима, Мардарија и Авакума, да пробуди заспалу вјеру у душама колебљивих, и да учврсти снагу непољуљаних, а на свеопшту корист и духовно спасење, ради којег и за које живимо.

          У јесен 2011. године, Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, заједно са свештеницима, освештао је новоподигнути храм посвећен Преподобномученицима Медљанским, а у току је подизање манастирског конака.

         Свједоци смо и у овом вијеку препуном пошасти, маловјерја и безакоња, да Господ и даље крмани Црквом Својом, а да они, за које је у Светом Писму речено: „Потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет није био достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“ (Јевр. 37, 38), сијају Свети пред Господом, обасјавајући наше тамне земаљске друмове којима уморни ходимо. Због тога и притичемо под молитвене скуте Преподобномученика Медљанских, вапијући из дубине наше српске душе:

                                        – Свети Преподобномученици Медљански, молите Бога за нас!

СВЕТА ТРИ МОНАХА

ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИМА МЕДЉАНСКИМ
„Јер се по роду дрво познаје“
/ Мк.12, 33 /

Да је диван Господ у Светима Својим,
и да смрти нема кад нестане даха,
показали јесу, и Небу и земљи,
угодници Бож`ји – Света Три Монаха.

Земља им је т`јела в`јековима крила,
чувајући тајну кроз година триста,
да се опет дигну, обасјани Духом,
преславни у слави Спаситеља Христа.

Уморени смрћу од душманске руке,
дигли су се Небу, у вјечност без краја,
да њихова жртва изнова нас, опет,
са Превјечним Оцем у в`јекове спаја.

Сад њихове душе сијају у нама,
у душама пуним Божијега страха,
па рецимо опет, сабрани у Христу:
молите се за нас, Света Три Монаха!

Милош Ернаут

Епархијски благовјесник, број 2, година I
текст преузет са СВЕТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИ МЕДЉАНСКИ – Серафим, Мардарије и Авакум –