Боже, па мом детету се срце окаменило

Осетила сам у једном тренутку да мом детету недостаје љубави и растужила се, говори мама Јована причајући о тешким данима кроз које је пролазила са ћерком Аном…
„Ана је моје треће дете, рођена из велике жеље, после два брата. Трудноћа је прошла лепо, али порођај је био веома тежак, са много ризика и ја сам јако страховала како ће се моја беба развијати. Бојала сам се за њу, имала сам утисак да нема довољно животне енергије, била сам јако уплашена шта ће бити са том мојом малом девојчицом и кад се она родила ја сам у том свом силном страху, мислећи да нешто неће бити у реду чак помишљала и на неке најгоре ствари, завршетак мог живота заједно са њом, јер кад је човек некад у невољи чини му се да је смрт неки излаз. Беба је имала своје проблемчиће по рођењу, пожутела је јако, рађена је измена крви и били су ти ризици које је вукла, порођај је био дуг, отечено јој је било лишце, тешко се родила. Родила се са овојницама и кажу у народу да су то сретни људи, родила се у кошуљици, беба је иначе у мајци овијена овојницама и унутра је вода, над постељицом се настављају то су као балончићи, то је кошуљица у којој је течност и беба плива и обично та кошуљица остане заједно са постељицом а беба се рађа без те кошуљице а Ана се родила заједно са том кошуљицом и то је у ствари њој спасило живот и мој и њен јер је порођај кажем био компликован и тежак и да се није тако родила тешко да би се икако родила. Ја тада нисам била у вери, васпитана сам у атеистичкој породици, али некако у том мом страху увече пред спавање знала бих с љубављу помислити на моје ближње и нисам знала да кажем Господе сачувај их, али тако мислила сам кад помислим с љубављу на њих да ће њима после бити добро. Посетила сам тих година и Пећку Патријаршију и узела сам тамо диптих Мајке Божије и Господа и носила те иконице са собом. Много ми је значило да их имам уз себе, у својој торбици али ништа даље од тога. Али у тој својој муци по рођењу своје девојчице ја сам у једном моменту помислила а шта ако се њен живот не буде развијао добро, ко ће с љубаљу о њој једног дана мислити ако мене не буде било? Размишљала сам где бих ту љубав могла да нађем и чула одговор, у манастиру. Уопште не знам откуда ми то. Нити сам читала, нити сам била у манастирима, чак и у цркву сам врло ретко улазила. Апсолутно нисам била оцрковљен човек. Али мисао да је манастир кућа љубави просто је била као нека спасоносна идеја за коју сам се ухватила и помислила, па ништа отићи ћемо у манастир и кад мене не буде њу ће тамо неко гледати са љубављу. То је био почетак осамдесетих, након тога девојчица се почела развијати добро али та мисао да има излаза, да има места где има обиље љубави остала је као неко семенце које ће проклијати много касније“, прича нам мајка Јована.
Године су пролазиле. Дошао је рат. Избеглиштво. Јована и Ана стижу у Београд. За њих и многе друге, почиње нови живот. У том новом животу пуно је оних који су се сусрели са Господом. Десило се то и са мамом Јованом и ћерком Аном.
О томе Ана прича: „Дошла сам у Београд у априлу 1992. године, са тетком, баком. Јако ми је било тешко да се навикнем на ову средину, хтела сам што пре да се вратим кући. Мислила сам још који дан и ја ћу се вратити. Чекала сам да се вратим. Време је пролазило а мене су уписали заједно са братом од тетке у разред, изгледало је да ће све бити у реду са мном и мојим друговима а онда су деца почела из неког мени неразумљивог разлога да буду сурова према мени. Умотавали су ме у завесе, тукли свескама, проналазили су увек нове начине да ми буде све горе и горе а реални разлог није постојао или га ја нисам видела. Зашто, питала сам се. Једина можда због брата који је био јако симпатичан и свима драг и можда су били љубоморни зато што се он дружио са мном, не знам. Трудила сам се да се бар некој другарици или другу допаднем, да се дружимо, не схватајући шта се дешава. А у Сарајеву сам у основној школи била просто миљеница разреда, доста ми је и повлађивано од стране учитељице која је извела генерацију мога два брата и имала је заштитнички однос према мени а вероватно и због тога што сам била болешљива“.

МЕЂУ 16 ИЗБЕГЛИЦА СТИГАО ЈЕ И ЗЕКА

Мама Јована размишљајући о том времену скоро са сузама у очима говори: „Морам да кажем да сам ја направила пропуст, то је један период у коме сам ја пуно путовала и радила, сматрајући да су они сигурни код баке, сестре и онда су они имали видео, и гледали су хорор филмове, и то страшне, чисти сатанистички филмови доступни свима, који су се вртели чак и у преподневним часовима на ТВ, страшни филмови, који су поробљавали душу. То њено малтретирање у основној школи заправо је био судар нас који смо дошли и оних који су већ били овде. Ана је преживљавала тешке дане, то је лом у дечијој души, оставила је дивне другове и учитељицу, коју је знала још од малих ногу. Вихор рата нас је изместио из наших живота и морали смо да се сналазимо. Трудећи се да деци помогнем у избеглиштву и да се прилагоде новој средини једног дана смо отишли у ЗОО врт, и од свих животиња они су стајали најдуже пред кавезом са зечевима. Ма какви мајмуни, слонови, лавови, ништа их то није интересовало, али зечеви, пиљили су у њих, никако да се раздвоје од зека. И ја следећег дана нађем насред Теразија човека који продаје зеке и купим Ани једног и донесем га кући. Међу нас шеснаест избеглица у кућу се уселио и зека. Ана се ухвати тог зеца, био јој је друг, пријатељ, толико га је носила да се, што кажу наше баке, ућебао. Знали смо га увече изнети да пасе траву, а кад луталице осете па кидишу, е онда спашавај и зеку и нас. Покушали смо да зеку однесемо у школу, правила сам и колачиће за децу како би јој помогла, али то се није могло. Било је то тешко време. Био је рат. Сада потпуно разумем и те који су нас дочекали. Био је рат, нервоза у свим људима. А како је Ани било, па ево нека исприча шта се десило када јој је хрчак угинуо а другарица јој рекла да га закопа, али су касниле у школу.“
Ана: „Часови су већ почињали, ми каснимо и ја куд ћу шта ћу, ставим мртвог хрчка у торбу. Чује се то у школи, отели су ми торбу и почели да се добацују са њом преко целог разреда, смејући се. Како је мени било, не морам ни да говорим. “
Јована: „Прошла је Ана оно што се зове адолесцентна криза, то је период сазревања кроз које пролази свако дете, али неко то не доживљава тако бурно. Код ње, ја као мајка и лекар могу да кажем да се догодило неколико тешких ствари, непредвиђених, њено детињство је било прекинуто, десило се малтретирање у школи од другова, било јој је тешко. Водила је дневнике који су били јако уредно и лепо писани док није дошло до раскида са њом и другарима у школи, а онда је рукопис био истрзан, неуредан. Приметила сам још нешто што ме потпуно шокирало. Имала је тада, дванаест, тринаест година и нас две идемо улицом, прођу крај ње другови који јој се јаве а моја Ана окрене главу у страну. Ја сам се уплашила и питала зашта то ради а она ми је одговорила „не заслужују да их поздравим“. До тада ми се никада није пожалила, нити мени, нити брату. Ја сам онда помислила, Боже, па моме се детету срце окаменило. Иако сам и ја тада лелујаво кретала путем вере, али сам осетила да ту недостаје, унутра љубави. Од тог малтретирања, од свега што се дешавало, она је изабрала једну методу чврстог става одбрамбеног који је направио лед у њеном срцу. Како да то раскравимо? А онда се сетим цркве Св. Александра Невског. Ушла сам у то цркву први пут када се у њој крстила моја драга и данас веома блиска особа. Сетим се да у цркви Александра Невског имају мисионарску школу и ја тамо упишем Ану. Требало је то да урадим што раније, јер децу треба што раније приводити Господу. Ја сам грешна душа, стварно сам много према њима погрешила и није то сад лако надокнадити. Колико год бих ја желела и хтела да оно што ја осећам према Господу, некако раскопчам и пребацим деци не иде и не може то тако, све мора да буде постепено, према слободном избору и љубави. Тек сада видим да нас је Господ водио и спашавао а да то нисмо ни знали. Ана је потпуно била прекинула контакт са околином пар месеци. Као да је окренула прекидач и окренула се свом свету. Било је јако тешко и њој и нама, био јој је пољуљан темељ, она се у ствари изгубила у неким кључним појмовима, ко је пријатељ а ко непријатељ, ко је другар а ко није, она се од свега уплашила и повукла. Јер млади човек, адолесцент пролази кроз то, једног дана их видимо као децу, други дан нас изненаде неком мудром реченицом, трећи дан се будалесају, потпуно су непредвидиви не само нама него и себи. Зато је јако важно бити ту, бити пријатељ, родитељ мора да их посматра, не као инспектор да трага за нечим, него да осети те неке промене, поготово кад их преплави туга, или им се у очима види страх. Ја сам као и сваки лекар направила у глави себи диференцијалну дијагнозу, шта се то у ствари мом детету догодило, значи уплашила сам се неке озбиљне психијатријске болести, помислила сам и да се дешава нешто органски, унутра. Била сам у страху, и од тог страха нисам могла овако трезвено да гледам као данас“.

УПОЗНАЈЕМО О. ПАЈСИЈА

Мајка Јована сећа се да им је у тим тешким данима искушења Господ послао дивне пријатеље који су им пуно помогли. Као што рече, Др Јована, била је на крштењу своје тада познанице у цркви Александра Невског и „био је то почетак једног лепог пријатељства и љубави и идући за том пријатељском, драгом породицом ја сам стигла и до наших јужних манастира, Свети Прохор, Свети Пантелејмон код Врања, Свети Стефан а све идући за оцем архимандритом Пајсијем Светогорцем, који је управо био стигао са Свете Горе.“
Јована: “ Вера нам је јако помогла, да нисмо тада биле близу манастира и близу нашег духовника, нама је Господ послао Хиландарца, блаженопочившег оца арх. Пајсија, који је молитвеник, духовник, који нас је извео на пут вере, али нас је водио заједно мене уплашену мајку и моје дете у сазревању. Духовно је над нама бдио. А шта то значи, па ево, испричаћу вам један кризни моменат, кад се Ана изгубила. Рекла сам да је била једно кратко време у неком свом посебном свету, и бојећи се за њу ја сам је увек дочекивала кад се враћала из школе а једне вечери спремала се страшна олујчина ја сам требала да је сачекам, дошла сам, паркирала ауто а ње нема. А ја опет у журби, у неким својим пословима и шемама, требало је да стигнем хитно на неки састанак важан а мог детета нема. Хтела сам да вриштим на глас, одједном ми је дошло пред очи да ће она у тој олуји и у њеном расположењу одсутности отићи под ауто или учинити нешто. У том моменту звони мој мобилни телефон, отац Пајсије ме пита: „Шта се дешава?“ Значи, он је осетио да се нешто страшно дешава, ја сам вриснула: „Моје Ане нема“. А он је рекао, мирно: „Иди кући, она је већ тамо.“ Ја сам отишла кући, Ана је већ била стигла. Други пут, шетали смо дунавским кејом, у једном тренутку она опет нестаје, опет једна олуја, почињу велике капи, ја опет онако мајчински почињем да паничим, јао удавиће се, оклизнуће се, упашће у Дунав. А онда стиже моја кума, ни данас не знам одале се она створила и каже ми, полако, ту је она, одлази, негде је налази и све се добро завршава,“ говори мама Јована а онда се окреће ка ћерки и нежно је пита: „Душо моја, да ли ти смета што ја ово причам за новине?“
„Реци ти све што је теби било страшно, што је тебе мучило, не смета ми“, одговара Ана.
Јована: „Било је много тешко. А можда најтежи моменат у тој кризи је био онда када сам замолиа пријатељицу психијатра да нам помогне а она то схвати као неку дубоку неуроспихијатријску ситуацију и дрмне јој неки коктел седативни од кога Ана заспе, али потпуно као мртва. Шта да радим, лежи као мртва. Зовнем о. Пајсија, он каже, одмах у ауто и долазите. А моја Ана комплетно у црно обучена, црним лаком налакирани нокти, црн кармин, уопште не знам одакле јој то и ми такви одлазимо у св. Прохор. Отац нас уводи код кивота св. Прохора, клекнемо на колена обадве, плачемо, а отац се моли пламено. Тада сам видела шта значи пламена молитва, просто сам осећала пламен молитве. Након тога, отишле смо у собу, она је мало спавала, шетала, ујутру је устала и скинула црни лак са ноктију. Отац је са њом причао, разговарао а онда ме је позвао и рекао, ово је духовне природе, ово није душевне и није душевна болест, ради се о духовном проблему и то ће проћи. Ово је сазревање. Он ми је рекао да је адолесцентна криза, мени лекару о. Пајсије је превео да је то адолесцентна криза“, говори Др Јована.
Ана: „Ја једноставно желим да заборавим тај период, јер сам тада иритирала и друге око себе, мислим да сам тако желела да будем у центру пажње. Након свега у овом периоду, могу само рећи да од срца опраштам мојим друговима. Кад сам опростила у моју душу се вратио мир, нашла сам оправдање за оно што су ми чинили.“

О ЉУБАВИ

Јованино и Анино сећање на дане познанства са о. Пајсијем драгоцено је сведочанство и о обнављању наших древних светиња око Врања, на окупљање монаштва у тим светињама, као и мирјана који су постали једна велика породица пуна разумевања и међусобне љубави.
Јована: „Сећам се када смо први пут отишли у Свети Пантелејмон, у то време тамо је био само арх. Пајсије и један искушеник, дечак од 15.ак година, још није било ни конака, црквица трошна, тако трошна да сам мислила ако пипнемо да ће да се сруши, као блатара је изгледала, сад је обновљена и делује солидно, то је лепа мала црквица, леп дрвени звоник. Арх. Пајсије Хиландарац је кренуо да обнавља и монаштво и манастире. То му је сјајно ишло од руке и радио је још нешто што смо ми тек по одласку његовом видели, у ствари, изградио је једну велику живу цркву, јер нас је на један јединствени начин међусобно повезивао, стално нас је упућивао једне на друге. Зазвони мој телефон, зове ме неко из Крагујевца, Краљева, људи које никад нисам знала, Неготина, Зајечара, Бора, значи разна места у Србији и шире јер је отац имао духовну децу у Солуну, Петрограду, Москви, додуше ми смо још увек његова духовна деца само што је он сада изнад нас, слободан и он нас чува својим молитвама, моли се за нас ми то осећамо, ми то знамо. Најлепше што је оставио је да је остала љубав међу нама. Ту има близу 500 људи, можда непосредне духовне деце преко 300 и ми се сви осећамо као рођена браћа и сестре, то је једна изузетна љубав и блискост. Мало по мало, осећајући ту силну љубав у манастиру, ја сам желела стално да идем. Била је то она моја кућа љубави о којој сам сањала када се моја ћерка родила. Добила сам духовника и молитвено правило, била сам тако сретна. Била је ту и прва права исповест, сазнање пошто нисам у црквеном браку да треба да се брак и венчање обаве и у цркви и о. Пајсије нас је, хвала Богу, венчао у том манастиру у који сам први пут отишла. А то је опет једна дивна прича како је благодат породична кренула после тог црквеног венчања, то је било чудесно, а мом супругу је то био први одлазак у манастир и замислите одмах венчање. То је било чудесно. Он је тада био потпуно разоружан љубављу монаха, рецимо, био је један диван детаљ када смо кренули после венчања кући, он је успут причао на повратку у Београд, да је у кућици где је спавао са монасима било једно гнездо које су ласте свиле са унутрашње стране и они нису хтели да затворе врата увече док ласта не дође на починак и стално су виркали јер је рано требало ићи на спавање па су стражарили да не би случајно ласта остала напољу а да они затворе врата. Кад сам једном приликом о. Пајсију то испричала он каже, „а шта би ваш муж рекао да је видео како монах свој скромни исцепани хаљетак скида да покрије змију на Светој Гори која је испод леда, испод мраза у оно прво прољетно сунце изашла и он скине хаљетак да покрије змију“. Која је то љубав за све што је Творац направио, за све што живи и што постоји.
Испричаћу и како сам решила да ћерку Ану водим са собом у манастир. Испуњавајући своје молитвено правило, једног дана сам читајући оно…о ми, маловерни, полуверни и кривоверни помислих, па зашто моја ћерка Ана не иде са мном, од чега ја њу чувам, ако је мени добро да идем у манастир како онда није добро мом детету и мојој деци. И кренуле смо. Била је зима, кренуле смо у манастир Св. Стефана аутобусом, дошле смо рано ујутру у Врање а онда смо кренуле другим аутобусом према манастиру. Јутро је било дивно, сунчано ми идемо преко њива, јер је требало пешачити око дваипо километра, и сећам се, имале смо тако један леп разговор, памтим га и данас. То је био први Анин одлазак у манастир. У ствари, ишла је пре тога на монашење сестре Пајсије.“
Ана: „То је било када је монашена сестра Пајсија. Мени је било прво искуство, нисам навикла на такав свет и било ми је мало чудно јер сам сестру Пајсију познавала у другачијем светлу, а сада је била забрађена као искушеница, и озбиљна. Она је одувек, у ствари, од кад сам је ја познавала била веома упућена на духовни свет а у манастир је отишла врло млада, одмах после средње школе. Мени је целоноћно бденије изгледало веома свечано, мистично, беле дугачке хаљине, дуге косе и мени се чинило као нешто што је спектакуларно, нешто посебно, фантастично. Заинтригирало ме, сам чин је био по себи врло леп, једино што ја нисам још увек била навикла на тај садржај па нисам много ни разумела суштину. И некако у почетку је било теже али како смо се око о. Пајсија скупљали полако сам улазила у суштину. Када сам га први пут видела то је управо било на монашењу, био је доста строг, приметила сам у трпезаприји како га сви поштују, сви седи озбиљни, гледају у тањире и једу. Касније сам га више упознала, сећам се кад би ишли у обилазак манастира или би ишли некуда са њим и он нас убацује у комби и увек би говорио: „Ајде, ајде сестрице код нас нема пекмежења!“ Било је доста лепих разговора. Мени је говорио да треба пуно да се трудим. После јутарње литургије окупимо се на послужењу и онда отац изабере неку тему и прича. И сад кад помислим заиста је невероватно да смо имали ту срећу да имамо тако јаког духовника о. Пајсија поред себе. О чему смо причали, па рецимо, за ТВ је рекао да је то пропаст, понешто би нам препоручио да гледамо, а за изласке нисам волела да излазим па га нисам ни питала, волела сам филмове и живела у некој виртуелној стварности. Питао ме: „Када шећ да се уозбиљиш?“ На жалост, он се упокојио, па је доста ствари остало недоречено. Свима нам је говорио, саветовао, упућивао нас а људи су се трудили, били су ревноснији од мене, то сад видим. Они су слушали оца. Духовно васпитавање почело је одмах, ја нисам знала да треба од оца тражити благослов када се поздравља при доласку у манастир. Видела сам га у радионици и рекла му: „Добар дан“. А он ми одговори: „Добар дан, сестра Ана. Довиђења сестра Ана.“ Онда ми с. Серафима каже: „Иди трчи да узмеш благослов“. Ја му кажем:“Оче благословите“. А он ми одговори:“Ја не благословим на безобразлук. То можеш сестри Стефаниди, мени не можеш.“ И неколико дана није хтео да ми да благослов. После те прве кризе, проблем је био пушење, то ми је био као неки излаз мислила сам, чинило ми се да сам одрасла и да знам шта радим. Тата ми је једног дана, мислећи да чини добро, рекао ајде да нас двоје запалимо по једну. Тако сам пропушила. У манастиру је био један зидић, иза кога су одлазили пушачи и пушили. Једног дана ја га питам да ми да благослов, а он ме гледа била сам на тераси и каже: „Тебе је ђаво већ дао благослов цигаретом. Ајде бриши да те не видим!“ За облачење ми ништа није рекао, мада знам да је сматрао то недоличним и као саблазан, али он се за мене молио. И ја не знам како ћу једнога дана Господу да оправдам шта сам ја то све радила.“

ОНАЈ КО СЕ ОКЛИЗНУО ТРЕБА ДА ОПОМЕНЕ ДРУГЕ

Питам маму и ћерку да нам испричају још неку поуку коју им је говорио о. Пајсије. Рецимо, како је реаговао када би дошло до неразумевања између родитеља и деце.
Јована: „Увек нас је опомињао на стрпљење са младим људима. Говорио је да младе треба упућивати да имају слободан избор. „Ја бих свом детету рекао, сине или ћеро, ја бих у тој ситуацији поступио овако, овако и овако, а ти размисли, мислим да је за тебе овако најбоље“, говорио нам је о. Пајсије. Значи, родитељ каже свој мишљење, наравно ако избор дететов не води у неку животни ћорсокак, ако видите да дете срља у животну опасност, типа дроге, алкохола, пребрзе вожње, наравно ту треба бити енергичнији. А ако се ради о стварима где долази до неке пренагљене одлуке младог човека, избора занимања и других ствари које га неће животно угрозити али могу да буду грешка, родитељ ипак мало даље види треба полако и с миром. Једном сам питала оца, како ја да другима причам о васпитању деце кад сам направила хиљаду грешака. А он каже: „Па сестро, онај ко се оклизнуо он мора, нужно је да опомене друге да се на том месту не оклизну.“ Чињеница је да децу треба водити у манастир. Шта значи, васпитати дете, значи осветлити му пут Господњи.“
– А да ли се Ана бунила када је мајка води у манастир, да ли је умела да је чује када је саветује?
Ана: „Нисам се бунила, некако ме било гануло све то у манастиру. Било је интересантно кад сам доживела ту неку унутрашњу кулминацију, просветљење и сваки пут је било све јаче и јаче. Осетила сам да ме молитва, љубав, светоотачка житија, хришћански пут да ме у свакој мери узвисују, оплемењују. Ако се вратим на неке своје побуде и страсти, да ли је то музика, филм, никад ми то отац није забранио, али би се увек, увек би се враћала на тај пут духовности и осећај Господа је био све јачи и јачи, ближи. Онда кад је било најгушће, кад би се рецимо сукобила са мајком, он је говорио: „Мајка зна шта је најбоље за тебе.“ И онда некако се све сталожило. Било је ту и људи који су били блиски у цркви, слушање њихових судбина, духовни разговори. Човек неминовно ту себе тражи, огледа се у другом човеку и испитује себе. Тако ми је једном отац рекао да направим гибаницу, да види да ли ја знам неки посао, нешто да урадим, јер је једном, испричао нам је кад је био у посети мама све трчи и спрема а дете ништа, е идући пут рекао је да она направи макар запршку. Трудио се да сви нешто научимо, да та девојка научи да кува, да нешто ради, захтевао је једну количину прихватања кућних обавеза, послова. Отац је говорио да дете треба од малих ногу навићи да се помоли Богу. Е сад, што смо ми сви половични неки верују, неки не верују, ја не могу то да кажем и саветујем људима који не верују, то је тешко, они то не би разумели, то је као да моје речи одзвањају о тај неки кимвал. Данас, сваке недеље не могу да замислим да не идем на литургију, ретко не одем осим кад ми није добро, али кад не одем недостаје ми, просто сам осећала кривњу у себи. Усадило ми се кад је недеља да идем на литургију, као рецимо кад се устане да се умије. А то што ме мајка некада на силу натерала да одем, не кривим је, напротив, врло сам захвална због тога. И сад схватам да ме тај одлазак у манастир, у цркву, заштитио од тих претераних излазака, и кад слушам разговоре шта су све моји вршњаци радили, слава Господу, што ме у стању невиности сачувао, сачувао неидење на криве путеве и неких пролазних задовољстава у животу. Па, онда што нисам имала новаца за све и свашта, да сам имала можда би то за мене била пропаст.“
Јована: „Ево, баш смо коментарисале у часописима за младе шта се све саветује девојчицама и девојкама, говори се о разно разним задовољствима и то на највулгарнији начин, па то је страшно“
Ана: „Сваки човек има разних потреба али треба пазити. Мати Стефанида ми је рекла: „све што те раздражује одбаци од себе, било филмове, музику, часописе, књиге“.
Јована: „Све се то врти око новца, зараде. Не мисли се коју празнину душевну то оставља. Младост ће брзо проћи, тело не може без обзира колико га вежбате и улажете тело ће остарити, неће бити младо довека, старење је неминовност. Животни пут има своје законитости и оно што је лепо у Православљу је да је тај пут смирен, лаган, испуњен љубављу према ближњима, према свему што је Господ створио, то је гледање напред, ход без тих трзавица, без разно разних страсти које разарају човека. А данашње потрошачко друштво само распаљује и потхрањује страсти. Велика је разлика када васпитавамо децу хришћански. Морам да кажем да сам ја схватила да своју децу волим на један посесиван и неприродан начин. Први пут сам била збуњена кад сам чулу дефиницију од једне верујуће особе, која је казала да она зна већ од рођења да њена деца нису њено власништво, него их је Бог подарио да их она кроз живот поведе и да има огромну одговорност како ће њима тај пут показати. Кад сам то чула, застала сам и рекла, па Боже, кад васпитавамо децу увек кажемо шта ми је учинило дете, мени шта је учинило, као да је то дете наше власништво и оно треба да се понаша онако како смо ми замислили. Значи, од првог момента од како се роди, заплаче дете је личност, личност од оног момента када се у мајци зачне, зато је врло важна она мајчинска молитва, на жалост, ја то ништа нисам знала. Значи носила сам их без молитве, рађала без молитве, кроз живот сам ишла без молитве и хвала драгоме Богу да ме тако провео, чак смо рат прошли и гранате су падале близу моје куће а ја нисам знала да се за моју децу помолим. Огромна је снага молитве и огромна лепота кад Господ уђе у срце. Тај склад између нас две сада се већ осећа и то је дивно, наравно ми још учимо. Моја мама је пре неку ноћ рекла, а вас две се јако добро слажете.“
Ана: „Једна особа ми је рекла, ти не можеш сада мајку више да разумеш као мајку, ви сте сада духовне сестре. Размишљала сам, шта то може Боже да значи? После сам схватила да смо ми у истом Духу, истом Богу се молимо, да осећамо Христа међу собом и да то поверење наше проистиче из љубави, љубави према Христу и Христове љубави према нам. Значи, ми смо једно у Христу и сад схватам да нису била џабе она гурања и устајања рано изјутра, одлазак у манастир, гурање у цркву, иако је то био трновит пут. У почетку сам се бунила, грмела. После сам схватила да треба слушати родитеље, тако се и каже у Светом Писму.“
Јована: „А родитељи не гневите деце своје.“
Ана: „Дивно се осећам када целу ноћ проведемо на бдењу па си ујутру као нов, духовно си окупан.“
Јована: „Сваки пут кад је покајно вече, уочи великог ускршњег поста она мени поново за све ово тражи опроштај. Знаш срећице, мени је жао што смо ми поново све ово покренули и сетили се, али мислим да је важно да прочитају и други, јер се сличне ствари дешавају другима и треба рећи да има лека за све невоље а лек је у храму, имамо и духовнике, свештенике који ће нам помоћи у невољи. А најважније је да се родитељи не одмичу од своје деце, да их не пусте саме да дете препозннаје пут у стилу слободне деце Самерхила. Тешко ми препознајемо пут а камоли деца у петнаестој, шеснаестој години. А тај пут је тако близу, он је диван, светао. Деца траже тај пут, зашто их је све више у цркви, траже Господа. Наравно, и мој и њен проблем је хришћанска дисциплина, у смислу молитве, идења у цркву, телесни смо, угађамо себи, волимо да се одмарамо, требало би да будемо много дисциплинованије. Проблем адолесценције је у ствари, тражење свога пута, и било би добро усмерити младог човека, наравно колико он дозволи. Чак и ако има отпора понављати и сејати семе, то је јако важно. Јер колико год се противе они чују делићем свести, да ли ће то прорадити у двадесетој, тридесетој можда, и у већина случајева дете се олупа па онда дође до Бога, али и у пет до дванаест није касно. На родитељу је да на том путу истраје а детету да схвати, али је дивно кад се схвати, то је величанствено. Свакоме бих пожелела ову узајмну радост коју сада имамо ћерка и ја.“

Љиљана Синђелић Николић
преко Porodica – krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić)