АНЂЕО И ДЕЧАК

Мали Коља се дружио са Анђелом. Једном, када се славило Свето Васкрсење Господње, тачно у поноћ, Анђео дође код Кољиног креветића и рече:
– „Христос васкрсе!”

Лепшег Анђела Коља никада није видео – био је тако радостан, његов лик је јако сијао, док су његове белоснежне одежде такође блистале.
Уместо одговора, дечак му се радосно осмехну…
Када дечак исприча о свом чудесном познанству, нико му не поверова.

„Измишља”, – закључише одрасли, – „али, нека се мало игра. Порашће, кренуће у школу, и тамо ће, јадничак, заборавити на све своје анђеле”.

Време је пролазило…

Једног чудесног јутра Кољушка се пробуди са осећањем као да је неки празник, баш као да му је рођендан. Размисли зашто је то тако и сети се:

– „Па, данас бака долази! Заувек!”

Коља је много волео своју баку. Она је била строга, није га нуткала слаткишима и ретко га је мазила по глави, али, када би тражила да седне поред ње, кратко би се замислила… Њене, још увек младалачке очи, би се смрачиле, мало би погнула  седу главу, а Коља, благо зинувши од нестрпљења, чекао би нешто чудесно. Ево, сад ће бака тихо да се осмехне и да из њених уста потече бајка, али таква, да Кољушка до сада нигде бољу није чуо, нити и у једној књижици прочитао. Понекад би бајка трајала неколико вечери. Кроз прозор би се већ назирао мрак, а у соби као да се још сунце игра са зрацима, и, као што се жар-птица кити перјем… тако је све украшено од бакине бајке.

Бака прича лепо и складно, можда и сама измишља причу, али, Кољушка о томе не размишља. А онда крене да прича истиниту причу – о рату и о подвизима Кољиног деде. Мужа је бака давно сахранила, па је Кољину стару баку ћерка стално звала код себе.  Али, зар бака може да остави родно село, кућу, која јој је на срцу, двориште са трошном оградом, воћњак пун старих стабала јабука и вишања, од којих би се у мају ширио мирисни цветни поветарац.

Али, последњих месеци бака је већ била болешљива, а и уморила се од самоће. Али, ево је, долази! За стално долази! Кољини родитељи су јој већ и собу спремили.

Бака уђе у собу и све домаћински осмотри. А онда, прво отвори велики црни кофер. Кољушка радознало у њу поледа, а бака из финог,  танког папира поче да вади и одмотава иконе – велике, мале, папирне, дрвене… Док су иконе уредно стајале на столу, сто је просто засијао од риза на иконама и окитио се јарким бојама са икона. Коља затрепта меканим пахуљастим трепавицама, и све то стаде да посматра са усхућењем.

– „А ко је ово?” – дотаче се Коља малим прстићем позлаћеног лика Христовог.

Бака се осмехну:

– „А, ово је наш мали Исус… Зар не знаш? О, какав си!”

Разбаруши бака унучићу чуперак на глави и рече:

– „Ево, ово је твој небески покровитељ – Свети Никола Угодник, Чудотворац. Ово је Мајка Божија, Пресвета Богородица…”

Коља се одједном сав озари:

– „А овога знам!”

Фина иконица у нежном раму, на којој се белео Анђео, строг и прекрасан, али, као да око себе гледа тужним плавим очима. У десној руци Анђео је држао крст.

– „Знам, бако, знам”, – грцао је Коља од узбуђења, – „он ми је у креветић долазио! Диван је он, добар и леп”.

Бака је ћутке слушала, ставивши руку на унукову главицу.

– „Бако, зашто он код мене више не долази? Када га видиш у сну, разговарај са њим и кажи му да опет код мене дође. Важи?”

На вратима је стајала Кољина мама и смешкала се, али, некако, као да осећа неку кривицу.

– „Лена, њега изгледа треба у цркву да водиш!”, обрати јој се бака. – „Је ли, кћери? Па, погледај како га анђели воле”.

Мама слеже раменима.

За Кољушку поче нови живот. Од тада је он сваке недеље, држећи чврсто баку за руку, право улицом, па низ сокак,  храбро, без умора савладавао дуги пут до храма. Тамо је видео златни пламен, сјај  икона, небеско појање – оваплоћену бајку… Ту је већ био, не сада само један Анђео, они су у великом броју појали песму Господу и служили Му службе…Али, од људи, то нико није знао, нити чуо. А Коља је знао – бака је причала, а и осећао је!

Али, што се тиче свог понашања, Ангеле Коља није баш много следио. Само што би, пажљиво се крстећи и клањајући, само што главом под није  додиривао, и певајући са хором: „Господе, помилуј” и „Амин!”, мало постојао мирно и одважно, ту већ јурне са свог места – да помогне правој парохијанки, која има 5 година, да угаси свећу која догорева, или да се поздрави са својим познаником, па и да од њега добије неку бомбону. Бака је од њега стално слушала: „Хајдемо до иконе! Хоћу да пијем!”, или, када би Кољушка стајао у реду за Причешће: „Хоћу ли брзо стићи до свештеника?”

Није лако било са немирком. А молила се бака да његова мајка, њена једина ћерка Лена, и сама почне да верује у Бога и да са Кољом крене у цркву. Она, старица, готово да с њим и не може да изађе на крај…

Дошло је лето. У граду је било мучно и прашњаво, али, чаробно и радосно, и, јако врело – у селу. Кољина породица је отишла код бакине родбине, где су  се поново чуо жамор у кући, која је проживела цео век; затим, у старом воћњаку пуном вишања и јабука, као и у дворишту са дотрајалом оградом…

Коља је свуда трчао са осталом дечицом. Старији дечаци су трагали за пустоловинама, а малишани,  једно другом до увета, лепили су  се за њих, тако да Кољиној мами није увек успевало да га прати. Тек што би лепо почео да се игра, кад се кроз прозор зачују гласићи… И, ето ти!

И, Кољушка се са дечацима даде у поход на стару кућу. Кућа је из неког разлога била заборављена, без прозора, без врата, тако да је таква порушена и разваљена личила на презрелу печурку. Чинило се да ако ветар дуне мало јаче – однеће је. Прашине и блата на њој је било и превише, али је дечаке, наравно, заинтересовао таван, на који су из трема водиле дрвене уске мердевине. Брзо се по тим мердевинама успентраше, а и Кољу, који је трчао за њима, повукоше. На тавану је било мрачно – тамно, мало страшно, али, интересантно… У ово царство прашине и учмалости,  сунце успева да само кроз округли прозор, без стакла, пробије пут својим зрацима. Кољу привуче прозор и та – линија светлости. Притрча прозору  и нагну се до половине. Ту укопча – ох, тако је добро, и на кров се може попети… Дивота, како се сети – тако и учини.

– „Еј, ја сам на кров кренуо!” – повика Коља другарима. Деца се нагураше око прозора. Дечак је већ био на крову, и био је јако весео. Окрену се ка прозору, хтеде дечацима нешто да каже, али се његове ноге одједном поклизнуше низ коси кров…

Деца завришташе. Неко се први баци ка излазу, а за њим и остали.

– „Кољушка је пао!” – викали су различитим гласовима. Стуштише се на улицу и угледаше: Кољушка весело седи поред зида испод смртоносног прозора, на развалини камења и отпадака од цигле, зарасле прљавом травом, на којој би се свако, засигурно, ако не на смрт разбио, а оно потпуно унаказио. – „А мене је Анђео узео и овде ставио”, – објасни он, и сам се осмехујући као анђео, чудесним осмехом…

У близини је, зинувши, стајала комшиница…

Сазнавши од комшинице и од конфузних дечијих причица о томе што се догодило, родитељи се престравише. Дечак, на коме нема ни огреботине, тврдио је само једно:

– „Мене је Анђео на руке узео!”

Веома  узбуђена, бака се само молила. Мајка и отац одоше да погледају ту стару кућу. А бака, размисливши, рече Кољи:

– „Па, ипак, драги мој, тебе треба казнити! Анђео те јесте спасио због своје доброте, али, да се ти одједном поново не би сетио да се тако нашалиш и  узнемириш свог Анђела Чувара… Душо моја, он се много љути, када се неко тако понаша, као ти данас…”

Убрзо се вратише и родитељи. Отац – занемео и замишљен. Мајка – сва у сузама. Сина су нашли мањег од маковог зрана после кратког, али доброг познанства са старим дединим каишем.

Увече мајка стави синчића поред себе, пригрли га и тихо упита:

– „Значи, тебе је Анђео спасио?”

– „Он ме, једноставно, на своје ручице узео”, – прошапута Коља и загњури носић у мамино крило.

Када се породица вратила у град, Коља прве недеље крену у цркву. Али, сада га је већ водила мама нежно држећи малу дечију ручицу својом топлом руком.

Марина Кравцова
Превод: Танкосава Дамјановић
Извор: АНГЕЛ И МАЛЬЧИК
преко ANĐEO I DEČAK

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s