Ово пишем због две врсте људи међу нама. Једно су они који се позивају само на своју савест, а друго су они који се чувају да се не огреше о прописе Закона. Не би смо могли речи рећи против оних првих, кад би нам они могли доказати, да је у њих савест неповређена као у Авеља, Аврама и Мелхиседека. Нити би смо имали шта да се споримо са онима који се само на закон позивају, ако би нам они могли доказати, да они схватају закон онако као Мојсеј и Исус Навин или као Исаија, Јеремија и Данило. Али шта да се ради кад неко учини рђаво дело па га правда и говори:
– Ја сам то учинио по својој савести.
Или како да се снађемо, кад два човека мисле или чине две сасвим супротне ствари, а обојица тврде да тако мисле или чине „по својој савести“ или, што је још горе „по своме убеђењу“, то јест по свом интелектуалном закључку. Само им једно можемо рећи: Савест ваша мора се ценити и мерити Јеванђељем. Ако се противи Јеванђељу, савест ваша је слепи вођ ваш и паклени саветник. Ако се саглашава са Јеванђељем, онда је све добро. Онда значи, да је Јеванђеље ушло у душу вашу и појачало урезе и писмена савести, које је Творац у почетку стварања урезао и уписао, али која су се временом истргла и изгладила. Или, даље, како да мислимо о људима, који се хвале да не лажу, не краду и не чине прељубу, међутим одричу Христа и Његово Јеванђеље? Оно исто што мислимо и о јеврејским старешинама, који су се хвалили законом, међутим осудили су Господа славе на смрт и распели на крсту.
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
преко ИСТИНОЉУБЉЕ
духовна оаза 