„Загрљај“ – Зоран Рајчевић

Велике су реке заборава у које тоне моја душа,
Широки се облак спушта тамо где ми спава рука

Природа ме зове себи, милује ми суво лице,
У крилу је игра сенки што их носе горске птице

Пада вече у тишину где и свете мисли ћуте
Док им цвеће сада плете најчистије дворске скуте

У оку ми роса сину као да је нови дан
А коса ми снове скрива док на боку лежим сам

И вода ми тело пови, бледи бежи шумски хук,
Белим велом тежи мајка да сачува чеду дух

Јака струја што је била, утихну на морском дну,
Над пучином буја вила у звездама и у сну

Мир се откри у пуноћи крај бездана који сја
А очи ми венац покри да ми живот нови да

И осећам да одгоре Отац сади звезда прах,
У срцу ми само љубав, на уснама зоре дах.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s