„Загрљај“ – Зоран Рајчевић

Велике су реке заборава у које тоне моја душа,Широки се облак спушта тамо где ми спава рука Природа ме зове себи, милује ми суво лице,У крилу је игра сенки што их носе горске птице Пада вече у тишину где и свете мисли ћутеДок им цвеће сада плете најчистије дворске скуте У оку ми роса сину…