Свети Српски Новомученици Јасеновачки

Одмах послије рата, у Јасеновац се вратио Лазар Радовановић,  парох јасеновачки. Он је од неколико преосталих логорских барака направио парохијски дом и стан, а просторију која је усташама служила као гаража или механичарска радионица преуредио у привремени „храм“.  Први помен жртвама јасеновачког логора десио се на храмовној слави 7. јула 1946.  Од овог момента, у наредном периоду на храмовну славу,  Ивандан, долазило је све више људи,  преживјелих логораша и потомака жртава. Они су временом почели да траже обнову храма у Јасеновцу.
И послије оснивања Спомен-подручја Јасеновац, вјерници су се окупљали у Јасеновцу, на отвореном су служени помени и парастоси, што је био и својеврстан протест због тога што и храм није дио спомен-комплекса, као што је то био случај у Маутхаузен или Дахау. Чак и када је споменик био изграђен, вјерници су палили свјеће на вјештачким хумкама, које су обиљежавале мјеста на којима су се налазили логорски објекти, и бацали ивањданске вјенчиће у базене у подножју споменика.
Обнова храма у Јасеновцу почела је освјештањем камена темељца на Ивањдан 1971. Изградња је трајала до 1984. када је, 2. септембра освјештан храм. Освјештање храма је служио патријарх српски Герман и том приликом изговорио оне чувене ријечи: „Браћо, да праштамо – морамо, јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо –  не можемо“. Православна Црква је изградњом храма у Јасеновцу заокружила култ Новомученика Српских.  Одређивање датума помена и њихове прославе везује се управо за датум обнове јасеновачког храма.

Спомен Јасеновачких Новомученика се у календарима појавио осамдесетих година 20. века, и то за време трајања несрећне црквене поделе у дијаспори. У календарима које је штампала тадашња Слободна Митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких Мученика. Касније, након зацељења те велике црквене ране заслугом Патријарха Павла, Митрополита Иринеја и других архијереја, Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је одлуку да се у календарима које штампају наше епархије у дијаспори може унети и празновати и њихов спомен. Од 2010. године празник Светих Јасеновачких Новомученика је обавезујући за читаву Српску Православну Цркву.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 16. априла 2010. године донио одлуку да се убудуће спомен Светих Новомученика Јасеновачких прославља 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календару.

Црквено обликовање сјећања на Јасеновац, јасеновачке жртве стављало је у континуитет историјског постојања српског народа.

Покољење једно, исповиједам, покољење синова и кћери матера отетих с ножева и очева испузалих из јама, покољење којем су блажену ноћ ископали са срећнијим видом из очињих јама, родило се из јасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с јасеновачким јауком и јасеновачким муком. И умјесто „искони бје логос“ и „слово“ и „ријеч“, говорили смо „искони бје јаук“ и „искони бје мук“, и за пјесником из небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и њихова студен остаће у нама заувијек“, јер наш мук бјеше сахрањен испод сивих стијена без смисла и без значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бјесмо покољење за заборав и очај створено, покољење у коме је образ Божији био затомљен и заћутао, и лажју био прекривен.

Али „ако и матер заборави пород свој, ја те заборавити нећу“ вели Господ,[9] Он који „жижак тињајући неће утрнути“. И дотаче се Вишњи оног покрета душе о коме говори Свети Максим Исповједник, покрета који се сачувао испод омамљујуће бајке о прогресу као исконски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку у којој „Бог прегаоцу даје махове“,двиг који захтијева подвиг и жртву и који је у коријену Јовове  ријечи: „није ли човјек на војсци на земљи?“ И у данашњи дан пред скоро три деценије, кад походише јасеновачку Нову Голготу и Ново Косово ноге архијерејске и кад се испуни вријеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина“, и обновисмо се!

И огледнуше се мочваре јасеновачке у свеопштој крстионици, у Кинерету, језеру Галилејском, и Јордану; и Охриду, нашој словенској бањи крштења и ословесења, на којем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онај „који нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи и познасмо јасеновачку жртву као Жртву голготску и своје дједове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи.

У црквено-народном сјећању код Срба косовска трагедија доживљена је као потврда светосавског морала, а Јасеновац као потврда косовског предања. Овакво сјећање које није стерилно, ни политички ограничено оставља могућност надградње, јер је,  поред вјерујућих православних Срба,  оно блиско и прихватљиво за српско друштво у најширем значењу те ријечи.

Извор: jadovno.com

http://www.spc.rs/sr/sveti_srpski_novomuchenici_jasenovachki

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s