Желео бих да напишем песму,
Поему већу од свих,
Али за речи не знам
И немам моћи језика,
Страх ме обузима често
Од слабости смрти
И трулежи лењости,
И одлучујем да будем ја,
Ово мало човека што сам,
Искрен у неколико речи,
Да иза њих станем
И борим се за неког,
Па нека умрем
Слаб у дубоком поразу,
Мали у тами несреће,
Слеп за нарав човека,
Али нека познам љубав
И правду Божије промисли,
Уз пар речи бесмртних ,
У страдању овом мучном,
Да када ми запрете душмани,
Световне голе прилике,
Пре но ми душу раздвоје,
„Ајде се одреци Бога
И брата свога остави“,
Да ми се груди напуне
Огњеном силом милости
И да им уз осмех изустим
„Нека Вам и Бог опрости“
