„Закон закономерности“ – Наташа Чворовић

Из мене јутрос некаква чудесна светлост, помешана са тамом исијава,
па ми не да спокоја и мира.
Закон закономерности ми танану душу,
у потпуности, прожима.
Осећам, земља цела, Благослов Божански,
због рушења љубави у души, губи,
прозлили се и полакомили већински, људи.
Боле ме целог света ране и боли,
волим оно, што сваки човек на планети
срцем и душом, чини ми се, воли.
Нека ме конфузија мисли смара и дира,
у мени цео небески и земаљски свод,
као свој на своме, домаћински обитава.
Сви други људи су ја и ја сам сви они,
Бог нам и над греховима милост твори,
светлост, ваздух, слободу, воду и храну,
са извора воде живе даје, подстичући
нас да људскост над злом и даље траје.
А ми се због грехова сузама и крвљу,
изгубљени у простору и времену, купамо,
лажима се више од истине и правде китимо,
светлост небеску покушавамо да крадемо.
Веру у Бога живог уплашени, без наде,
и људског достојанства постојања, губимо.
О Свете, где си пошао изгубљени свете,
молим те, на тренутак само застани,
застиди се и преобрази, у срцу, огњем љубави,
Божанско порекло у себи, трубом објави.
Не дозволи Свете, да нас тамна светлост, безочно и ружно, преплави,
док још није касно, царство Бога, слави!