ЖИВИ ПРИМЕРИ

I

Човек не може нормално да хода, креће се веома тешко и споро, ситним корацима, повремено застаје и не може да покрене са места. Стоји, пребацујући се са ноге на ногу, скупљајући снагу. Ћутљиви, усредсређени човек. Неколико пута сам му понудио помоћ, али је он учтиво одбио. Види се да му је важна та лична борба.

Он долази у храм по сваком времену: лети по врућини од које се топи асфалт, на јесен по великим лапавицама, зими по голом леду (што је посебно опасно у његовом положају) и на пролеће када се све отапа. Он иде и иде у храм, као да се успиње на сопствену, невидљиву Голготу.
Разборити, запослени мушкарац, брижни отац и верни муж до недавно је имао напоран, испуњен живот, али се разболео. Нешто се десило са његовим зглобовима, тако да сада једва може да се креће. Даље се догодило нешто у шта је чак и у наше бездушно време тешко поверовати. Жена и ташта су га избациле из куће… једноставно тако, ни због чега… зато што се разболео и постао терет. Избацили су га… А он није кренуо да се суди са њима. Пожелео је да претрпи Христа ради, да понесе крст свој. Ташта и жена васпитавају његовог једанаестогодишњег сина тако да се стиди оца. А он трпи све смирено и једноставно, никога не осуђујући, говори да ће син, када одрасте, можда мислити другачије…
Примио га је сиромашни комшија у оронулој страћари од блата са пропалим кровом и расушеним прозорима. А у близини, у удобном дому са каменом оградом, остала је жена која га је избацила и они које он и сада, са задивљујућом незлобивошћу, наставља да сматра родбином.
Понекад нема шта да једе. Онда му и пажљиве и сажаљиве баке скупљају у пакет уље, гриз, конзерве и хлеб – шта нађу. И он је искрено захвалан, захваљује од срца Богу и бакама…

II

Жена је супруга добростојећег господина. Живели су у законитом браку много година и показало се да је жена болесна од рака и да ће лечење бити скупо. Тада је муж отишао до лекара и питао какве су шансе за оздрављење.

Лекар је поштено признао да су шансе мале јер је болест запуштена. Тада је муж рекао жени: „Драга, праштај, али не могу да се трошим на тебе… не исплати се. Схвати: шансе да се опоравиш су врло мале, а ја могу да изгубим све“. Причајући ово, жена је гласно ридала, а ја нисам налазио речи да је утешим. Схватио сам да апокалипса већ наступа. Овде и сада.

1. 1. Тиха апокалипса, Свештеник Димитрије Шишкин

текст преузет са Приче и поруке

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s