Пустио си моју душу занесену,
Да сама пјесничким стазама залута,
У неку дивљину чисту,
нетакнуту,
Гдје мир спозна своју збиљу,
И гдје камен тражи сјенку
за друга.
Све моје пјесме,
Чували су ХРАМОВИ
сјећања,
Од прашуме њених
Маглених маштања.
Тамо су дворане,
Посебна духовна бдења,
Гдје се пјесничке душе,
Понекад проналазе,
Да свету љубав
Пјесничку изразе.
И Свето Тројство – Ореол Храма,
Пјесник,
Читалац и Пјесма
непролазна,
А свака ријеч,
Душом исписана.
Сања Величковић-Радоњић, Подгорица
духовна оаза 