Боже,
само ти знаш,
колика је љубав моја
тврђа од овог сурог камена,
у чијим њедрима
почивају твоје свете мошти
вјернија од исповијести
пред твојим олтаром
којом ти срце отварам
са вјером и духовним жаром.
А он је као љетњи дажд
непостојан био
невјеран и криво се клео
на љубав која је превара била
с цвијета на цвијет летјео
као лептир црних и отровних крила.
Али, не кунем га.
Не зовем да се врати
иако ранио је моје срце
невино и чисто
душом варљивом обезбожен
ја му све опраштам
нека се патњом мојом храни
а опрости му и ти, ако можеш.
А тебе, свече преблаги и моћни
душом патном, у вјери молим
помози ми, утјеши, благослови,
да и ове ране бола преболим.
Радојка Мугоша Петрић
Подгорица
духовна оаза 