Над постељом мојом стајала је она
у одори црној са крстом у руци,
Божја јој је свјетлост из очију сјала
миловала ми косу и благослов дала.
Тихим гласом, шапатом ми рече
„Морала сам доћи да оздравим тебе,
јер Бог воли анђеоска лица“.
Примаче кандило и тамјан ражари,
светом водом да причести мене
на грудима нафору ми стави.
Ка небу је поглед усмјерила,
док молитву за мене читаше
са иконе неке позната ми бјеше,
препознах је и тргох се из сна.
Радојка Мугоша Петрић Подгорица
духовна оаза 