„Душа“ -Зоран Рајчевић

Под дрветом знања тиха змија вреба
Мене сада, стрпљиво ми слади воће,
Гледа чашу воде и пар кришки хлеба,
Оброк мој свети да затрује хоће.

Душу ми чупа плодовима зрелим
Што се изнад главе радознале вију,
Речи се топе у погледима врелим,
Намере се кобне у ваздуху крију.

Над божанским вртом што ми отац даде
Звезде се гасе и завет се губи,
Заносна тишина прекрила је дане,
Весник судњег греха учење ми нуди.

Меки, танки гласи нежним лишћем гмижу,
Под сваким каменом сновиђење лежи,
И речи змијске све до мене стижу,
Плаше гладну душу тела што не бежи.

Време је стало и простор се стањи,
И сав мој живот на ово се сведе,
Све што проживех само трен је мањи,
Прилика далеких успомене бледе.

 

Хор палих анђела лови мисли вешто,
И браћа наша овде су ухваћена пала,
Чија тела грешна остала су често,
Коштица варљива у грлу им стала,
Имали су хлад уз божији престо,
Али змија подла душу им је крала
И узела светог обећања место.

Смрт утапа живот,змија дрво грли,
Тело ми је круто ал мисли се боре,
И знам да нисам овде последњи ни први,
Да ми није теже, да ми није горе.

Прашњави листови које читах јуче
Губе се у ватри и дуж дима струје,
А ђавољи осмеси сад лукаво чуче
На пакленом плану што око му снује.

У ухо моје са рамена лева
Шапће змија љута стихове што маме,
Одјекује песма коју ђаво пева,
Нејак сам пред дверима распламсале таме.

Све што ме саблазнило далеко и давно,
Све се то играло на крилима песме,
И постаде грешно то што беше славно,
Не би ме опрали сви извори, чесме.

 

И сиктања змије, позив жене блудне,
Звецкање злата и мириси крви,
И разврати многи силе увек будне,
На којој се вера у мукама мрви.

Испод мене тела преварене браће
Гризу црви смрти изгубљеног раја,
А душе њихове на листове стаће
Дрвета што сише воду свога краја,
И покајања гласови потомке им таће,
Јер шуштање лишћа њихова је грaја,
Испарелих гласа који наду даће.

И одједном поглед са дрвета сиђе,
Подигох руку јер светлост ме заслепи,
Из заспалог неба звук грома ми приђе,
Земља се затресе и несрећу стрепи.

Време се врати простора сеобом,
Замрли су звуци, искушења јека,
И остављам дрво далеко за собом,
Ал у руци јабука забрањена чека.

Код куће за столом обасјаним мраком,
Разбежаних боја, уснулих видика,
Румена јабука пригушеним зраком
Дражи немо срце пораженог крика.

 

Обећава бесмртност и божанске моћи,
Отворене очи за добро и зло,
Благодати разне које ће ми доћи,
Непресушне сласти и Еденско тло.

Гледасмо се тако на јутру постања,
Непослуха семе набубрено клија,
Из мрачних дубина пробуђених шпиља,
Немирнога духа демонских путања.

Узбурка се небо побуњеног света,
Увенуше руже и воћњаци пуни,
Само једно стабло на планини цвета
Као вечни трзај на огњеној струни,
Нестаде лепота непрестаног лета,
Расточи се злато на очевој круни,
Побеснела зима долинама шета,
Успавани славуј на хладноћи трули.

Слеђене ми кости осетише глад,
Појео сам воћку да нисам ни знао,
Али дрво страве једини је хлад
Од снежнога покрова што је јутрос пао.

Преостало воће ужурбано берем
И цедим из коре разређено млеко,
Гојим се од греха и плодове ждерем,
Мотрим око себе да не гледа неко.

 

Укоченим прстима два камена тучем
Да запалим ватру од распалог дебла,
Варницом кратком ко жареним кључем,
Отвори се сунце, недра нису зебла.

Грејем се на обали прокључале лаве,
Пуцкетају власи накупљене влаге,
Док лица сапутника круже око главе
Замагљених сећања, историје благе.

Усијани дуси несталнога бића
Показаше пут ка божијем гнезду,
Изгубљеног сина, оборена тића,
На празна небеса подигоше звезду.

Угаси се ватра, само у пепелу
Камен један оста у угљеној сржи,
И читам стихове на голом опелу,
Плоче ове гранитне што пажњу ми држи,
Цело дрво неста у пићу и јелу,
И топлоти која још ми прсте пржи,
Све се истопило на ђавољем прелу,
Дах ми се прекида, морам бити бржи.
++++++++++++++++++++++++++++++++
Ожеднеће свако ко ову воду пије,
Који једе воће са дрвета знања,
Коме суза греха неприметно лије,
Ко поноћна роса забрањеног грања,И са хладног лица у поноре пада,
У снежне тамнице и проклета стања,
Као сенка туге под присмотром јада,
Са сваким пламеном што образе бије,
Умире и бол, умире и нада.
А од воде моје нико жедан није,
Заједно ће рајским равницама ићи,
Срце вам је тамо где вам лежи благо,
Где путују мисли и живот ће стићи.
+++++++++++++++++++++++++++++++++
Са крстом слободе из књиге живота,
У снежном потопу остварене клетве
Колевка судбине постаде Голгота
Кукоља, пшенице и ђавоље жетве.

Пробуди се поново источни ветар,
Расцепи се море и указа стаза,
Сан маглене наде и вечнога мраза,
Погледа уморног на небески центар.

Пољима луташе потопљене лађе,
Изломљених јарбола, црних копрена,
Звезда им водиља за брегове зађе,
Док компаси дрхте од песме сирена.

Видех пирамиде, палате и куле,
На крвавом хриду моћног фараона,
Испијене звуке из пастирске фруле,
Залуталог стада погинула звона,
Са последњим димом из морнарске луле
Мртвачки уздах прима васиона.

Пагански олтари резаног идола,
Од сребра и злата тиранина дела,
Опседају лица ритуалних кола,
Животињске маске жигосаног чела,
Не чују, не виде ни једни ни други,
Роб робује робу, слуга служи слуги.

Из свиленог платна блуд просипа жена
Док ничу без корена лешеви крај пута,
Обојена крвљу хаљина је њена,
Не чује се лишће ни дрхтаји прута,
Само један позив по сумраку лута,
Кроз гробну тишину и мене сад зове
Да се опијамо љубављу до зоре.

Устаје Вавилон у великој слави,
Тамница земаљска израња из праха
Да додирне прстом врх обзорја плави
И запара рогом плашт вечнога страха.

И чух како себи роб окове кује,
Како дивља огањ под маљем метала,
Како пуца камен врх пламене струје
Док удише сумпор и облак метана.

 

Разлива се поглед и по свету кружи,
И дижу се цигле ка небу све више,
Ал тежак је закон и окови ужи
Где сатана крвљу на зидове пише.

Попех се до трона Вавилонског храма,
И стадох крај скута великога цара,
Он испија вино из светога грала
И храни се блудом робиња из Хада
Удишући савест и одоре срама;
Док погледом змијским и најјаче слама,
Постави ми руке на рамена слаба
Па језиком оштрим по ваздуху шара.
——————————-
Погледај сва царства поникла на земљи,
Велика у слави што до неба сеже,
Тај вечити протест према смртној зебњи,
Законом и крви што за себе веже;
Где је та истина коју мучно траже,
Непресушна љубав после искушења,
Алфа и омега што за себе каже,
Крв распетог Бога и дани спасења?

Ја сам попут тебе веровао знати
Ал осетих вечни хаос што нас гази,
И да моје срце само туга прати
Док изнова кружи по крвавој стази;
Снагом која вене јецао сам ноћу,
Молитвом што нема ни одјека свог,
Проклињао умор и горку самоћу,
Равнодушног оца што ми даде бол,
Осветом превладај ту нему хладноћу,
Поклони се, падни и постаћеш Бог.
——————————–
У окове бачен, непослушан кнезу,
Међ робове силне, не зна им се број,
И у хладној ноћи кроз дубоку језу
Само теби служим драги Боже мој.

Створио си земљу и небески свод,
Ветар који кишу наноси на брег,
Пупољак што цвета уз лагани ход,
Девојку што плеше, белу као снег.

На пучини гори лепота ко лађа,
И тоне у бездан постајући мања,
Мудрост бригу даје, знање муку рађа,
Слобода је тешка души која сања.

Учини да спознам док још није касно,
Од тежње ка слави да је љубав јача,
И клонуле груди нека виде јасно,
Истина ка мени да друмом корача.

 

Помилуј ме грешног, ево сад те молим,
Рањено ми срце ти одувек знаш,
Помози ме браћом, учини да волим,
Спаситељу вечни, драги Боже наш.

У тамници лежим, соба триста шест,
Крај решетке коса, не види се чија,
Храпав глас што шапће добру има вест,
Вечерас се бежи, постављен је план
Јер поново звезда на истоку сија;
У мртвилу таме ни гост није чест,
Буди се у мени нови наде плам,
Сувишно је рећи колико ми прија
Спознаја да овде више нисам сам.

Остављам трпезу, хлеб и горку воду,
И стихове ове стечене у болу,
Зарђале ланце на хладноме поду,
Јабуку што трули на дрвеном столу.

Поред ноћне страже шуњамо се боси,
За нама су бојни редови ко снопља,
Свако једну циглу из ћелије носи,
Исписану крвљу са сломљеног копља.

Над вулканско гротло где се светло слива,
Доведе нас звезда пред огњене двери,
И кроз дрхтај земље реч пробада жива:
„Тамо Господ лежи у утроби звери“.

 

Сакуписмо плоче да нам буду штит
Од огњене лаве што је испод нас,
Са вером у давно изгубљени мит,
У пакленом скоку сад тражимо спас.

Олуја нас хвата, распада се камен,
У чељусти змаја апостола триста,
Док са крхког сплава речи топи пламен,
Са последњим дахом дозивамо Христа.

На острво пусто бацила нас магма,
Уморни од пута седимо на хриду,
Док звер бесно дише спустила се магла,
Погнуте су главе у страху и стиду;
И кроз болне очи видех како клечи
Младић дуге косе, блиставога лица,
Исцрпљеном брату тешке ране лечи,
Затрепери вере у мом срцу клица;
Погледа нас благо, без иједне речи,
Ка језеру пође док се бура спрема,
И трчећи за њим морасмо му рећи:
„Господе,где идеш,тамо пута нема?“

Поведе нас Христос на ватрено око,
Сред језера стаде под небеско гротло,
Под нама је лава у земљи дубоко,
Али љубав греје наше срце топло.

 

Потера је стигла на цареву вољу,
Крви жедна армија завија ко вук,
Наоштреном сабљом спремни су да кољу
И на први сигнал да одапну лук.

Кипи и букти зло демонских сила,
Док звезда по звезда не небо се пење,
Раширисмо руке и добисмо крила,
Нови завет пише своје Откровење.

Бескрајна прича на ноћном небу,
Шум живота осећам у души,
Пуноћу Божије креације и промисли.
Један тренутак,један узвик,
Киша стрела диже се на нас,
Ватра која гута.
У оку је суза која сведочи да сам и даље жив,
И осећам
Вечност у овом трену.
Биће моје дрхти између неба и земље,
Будућност бљешти у звездама,
Прошлост сија у оку,
Ватрене стреле лете над мрачним понором.
Не остављај ме,Боже!
Ко сам без тебе,Господе? И шта сам?
Само честица која се распада,
Тело које гори на ветру,
Нога која липса на камену,
Срце које вене у жалости,
Душа која плаче на пламену,
Реч која боли у грудима
И рука која пада у безверју.
У срцу вулкана
Гледамо ка небу,
Сведочим лепотама које си створио
У бесконачној мудрости,
Гледамо будућност и прошлост,
Летимо у непознато
Празних руку са једном сузом,
Невиним погледом среће
И једном сликом у сећању.
Гледамо вечност,
Непрекидну нит свих наших живота,
Лава само што нас не баци на небо,
Киша стрела пада.
Подигни нас Господе
У слободу и вечност!
Осећам љубав како се шири мојим телом
у покрету прстију,
Мокрим трепавицама,
Кроз слику у мом срцу,
Мозаик људских живота;
Плача и смеха,
Победа и падова,
Велики мозаик лица и дана,
Времена,
Предела.
Дах живота,
Звезде над колевком,
Јутарња хладноћа,
Први корак,
Загрљај мајке,
Дедине приче,
Смех са братом,
Сестрина песма,
Лепота која засењује,
Дрво крај потока,
Дете на љуљашци,
Лакоћа ноге,
Гажење бара,
Срећа у ваздуху,
Лептир на ливади,
Цвет у коси,
Плес са девојком,
Додир усана,
Реч завета;
Подневно сунце,
Жена чита књигу,
Ветар игра дуж косе,
Осмех у погледу,
Шапат у окрету,
Деца скачу по дворишту,
Тајна у њиховим очима,
Трк са авиончићем у руци,
Трк у непознато,
У слободу.
Живим твоју реч Господе,
Ветар на мом лицу,
Галоп коња,
Песма у кораку,
Део сам света,
Свет је део мене,
Пут у вечност,
У истину,
У живот,
У рај.
Отворено небо,
Плаветнило,
Лет изнад мора,
Цвркут птица,
Игра облака,
Скокови делфина,
Таласање траве,
Жубор шуме,
Дах планине,
Тишина пустиње,
Песма водопада,
Сјај звезда.
Слика која се шири у вечност
И шири се умовима људским.
У сваком трептају листа,
у очима ноћи,
Мирису кише,
у сузама росе,
Осмеху сунца,
Латици цвета,
Крви од вишње,
Праху полена,
Лету пчеле,
Процепу у земљи,
Расту клице,
Колони мрава,
Пауковој нити,
Снази корена,
Зеленилу шуме,
Укусу плода,
Рици медведа,
Слободи птице
Твоја реч живи.
Ти си пут,истина и живот.
Оче,у твоје руке предајем дух свој!
Наши гласи се дижу на небо
И пламене стреле их не дотичу.
Ми, Христова мањина,
Под велом небеске прашине,
у тајни овог тренутка
Сведочимо вечности.
Распели смо се свету и небо се распело нама,
Осећам светлост твога лица
У небеском оку,
Твоју руку на мом рамену,
Љубав у нашим срцима,
Царство твоје живи,над звездама чека
Васкрсење деце будућега века!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s