Преподобни Макарије Велики

Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: „Од страха Божијега“. Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: „Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад“. „Него шта је то?“ упита га Макарије. „Твоје смирење“, одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: „Не осуђуј никога, и бићеш спасен“. Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.

У Мисиру у пустињи
Цароваше љубав веља
Међу простим монасима
Ка’ у царству светитеља.
Макарије свети беше
Ко Херувим међу њима.
У свакоме добру делу
Беше пример иноцима.
Разболе се Макарије;
Јагоде му монах тражи,
Оде, нађе, и донесе.
Да свом старцу бол ублажи.
Макарије не хте јести,
„Има“, рече, „брат болнији,
Hoc’тe њему: дар је овај
Брату томе потребнији.“
Болник други расплака се,
Дароносцу рече: „Прости!
Ал’ мој сусед потребује
Више но ја те милости.“
Дароносац дар однесе
И предаде том суседу,
Овај даде неком’ трећем.
Taj четвртом, све по реду.
Од келије до келије,
И од брата па до брата,
Док последњи c јагодама
Макарију — па на врата!
„Ево, оче, ти си болан!“
Заплака се Макарије,
Видећ дивну љубав братску
He хте ни он да их ије.
На врео их песак просу.
Па захвалност Богу даде,
Што пустиња мртва, суха,
Од љубави рај постаде.
Што брат брата више воли
Heг што воли самог себе:
„O Господе, дар је овај,
Дар љубави, дар од Тебе!“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s