Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.
Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим.
Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи мудру жену. Кад је нађе, даде јој камен и рече:
– Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми са таквом лакоћом даш овај скупоцени камен.
текст преузет са Драги камен
духовна оаза 
PREDIVNO!!! 👍👏✌👌
Живот је пун поучних прича, али их некад не примећујемо 🙂
Da, nazalost ali ova je bas fenomenalna. Odavno nisam nesto ovako upecatljivo procitala upravo zbog ovih vremena u kojima zivimo kada se ljudi tesko odricu materijalnih stvari a jos teze odvajaju od istih, o pomoci i poklonima da i ne govorim. Ja bih ovu pricu u udzbenike pa neka deca uce kako da steknu osobinu koja ima zena u ovoj prici.
Можда неко од надлежних прочита овај предлог, па је уврсти у школски програм 🙂