Две стазе пута

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.
– Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.
– До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.

– И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето…
– Може, господару… Мени треба посао и храна.
И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.
– Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.
Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.
На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Богаташу се очи распаметише овим вашаром таштине, да он просто није знао где да се пре окрене. А свет, привучен његовим богатством, устављаше га, вукући га тамо-вамо, што њему силно гођаше. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.
Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Но он је то све ћутке подносио, ревносно пратећи свог господара током читавог дана и угађајући његовим хировима. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му је тек бесловесни израз на лицу.

Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.
Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.
– Али, ја сам само најамник, погрешили сте… Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.
Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.
Богаташ, како виде то, позелени од зависти.
– Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!…
– Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.
Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање. Уплашен, он се хитро окрену у смеру из којег је оно долазило, и имаше шта и да види: по њега дођоше пси какве земља јоште не виде, а и кад би видела, од страха би се распала.

И тако он, разрогачених очију, би одведен њима, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град – не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори.

текст преузет са Две стазе пута

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s