Свети Николај Жички и Охридски и Преподобни Јоасаф – Јован Урош Немањић 

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале.“
Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.“ Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице.“ До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (…)“.'“
Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве.“ Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .“
Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.“ После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу“,“ а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!


Преподобни Јоасаф – Јован Урош Немањић

Урош (Дука Палеолог), последњи изданак лозе Немањића. Био је син побожног цара Епира (1359 – 1366) и владара Тесалије од (1359 – 1371), Симеона (Синише) Уроша Палеолога (1359-1370). Симеон је био млађи полубрат цара Душана, и син светог краља Стефана Дечанског и Марије Палеолог (синовице византијског цара Андроника II Палеолога). Мајка, Јована Уроша, је била Томаида ћерка Епирског деспота Јована II Орсинија (1323-1335), и сестра од последњих Епирског деспота Нићифора II Орсинија (1335-1340, 1356-1359). Јован Урош се родио око 1349-50. године. Проглашен је за цара са десет година 1359-60, али је његов отац остао да влада до своје смрти. Владао је самостално од 1371. до 1372. године. Након његове смрти Епирско царство је нестало са политичке карте Европе. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори. Он дође у Трикалу престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења. Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину, а сам се повуче у манастир на Платилитосу (Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф. Иако беше још увек цар, сувладар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Христа Спаса и Пресвете Богородице на Метеорима који се налазе на стрмим стенама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско. Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовој задужбини светом манастиру Преображења (Велики Метеори). У српској и грчкој православној цркви прославља се као светитељ 20. априла.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s