Ко ме је пољубио?

​Једнога дана стајала сам пред улазом дворишта великог истражног затвора и полицијске станице. У дворишту је било доста људи, неки су ту послом, неки посећују своје затворене рођаке, неки ту раде. Све је деловало мирно. Одједном, зачула се вика и лом. Отворила су се једна метална врата из којих су брзо излазили људи – као да беже од нечега. Онда сам видела призор од којег ми је застао дах. Појавила се жена, коју су држала четири полицајца, она се отимала и викала, њена одећа је била исцепана и крвава, њено лице пуно модрица и мрља од сасушене крви. Полицајци су је водили кроз двориште до аутомобила, али жена се толико жестоко отимала, да је рушила све око себе.

Шта сам могла да урадим? Ово је био тренутак који је требало да искористим. Да ли могу да понудим молитву тој жени? Не, није било време за то. Да ли могу да певам? То би било смешно. Да ли могу да јој дам новац? Њој новац не би помогао.
У мом размишљању и жељи да помогнем овој жени, једна мисао ми је испунила и запалила срце. Пришла сам тој жени с леђа коју су чврсто држали и брзо је пољубила на образ и склонила се.
Жена се одједном умирила а полицајци су могли да одахну. Она је погледала у небо и рекла: „О, мој Боже!“ Окренула се и опет рекла: „О, мој Боже, ко ме је пољубио? Од када је моја мајка умрла нико ме није пољубио.“ Затим је ушла у кола, која су је возила у централни затвор на одслужење казне.
Касније сам отишла у затвор да посетим ову жену. Чувар ми је рекао о њој да се понаша као луда, да шета по својој ћелији и да свакога пита: „Да ли знаш ко ме је пољубио?“
Када сам је угледала поново сам остала без даха, њено лице је било чисто, имала је велике и лепе очи. Пришла ми је и питала ме: „Да ли ти знаш ко ме је то пољубио? Затим је наставила: „Имала сам седам година, када је моја мајка – удовица, умрла. Умрла је у сиромаштву, у старом и мрачном подруму. Када је умирала позвала ме к себи, ставила своје руке на моје мало лице и рекла: „Јадно моје дете, моја мала беспомоћна девојчице. О, Боже, смилуј се над мојом малом девојчицом, и кад ја одем, ти је заштити и брини се за њу.“ Од тог дана до сада, нико ме није пољубио.“ Жена се поново загледала у мене и питала ме: „Да ли ти знаш ко ме је то пољубио?“ Рекла сам: „Ја сам та која те пољубила“.
Онда сам могла да јој кажем о Њему, чије срце је много нежније од мога, о Њему који је умирао на крсту ради наших греха, о Њему који је био рањен ради наших преступа, о Њему који нам даје пољубац опроштења када се изгубљени враћамо к њему…

Evangeline Booth
текст је преузет са Ко ме је пољубио?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s