Чуда се могу догодити

Био једном један дечак по имену Петар. Петар је изгледао као обичан дечак, али је Петар у ствари био веома другачији дечак. То није било зато што он није волео да се игра и да вози свој бицикл, као сви његови пријатељи. Оно што је Петра чинило посебним било је то што је он једино веровао стварима које је могао да види, додирне, или проба. Док његови пријатељи нису доводили у питање било шта од онога што су учили, Петар је био скептичан о свему што није могао доказати. Он је озбиљно сумњао о електрицитету, пошто га заправо није могао видети. Он је чак сумњао у то да је Земља округла, пошто је све око њега што је могао да види било равно. Друга деца су често причала о магичном чаробњаку који је живео у зачараном врту изван града. Многе су приче биле испричане о томе како тај чаробњак испуњава жеље људи. Али Петар није веровао у то. Петар је виђао чаробњаке. Посматрао је како извлаче зечеве из својих шешира, чине да новчићи нестају, и чак лете све до таванице. Али и сами чаробњаци ће вам рећи да је сваки трик илузија. Са доста вежби и брзом руком, они су у стању да учине да њихови трикови изгледају стварно чак ако они то нису.

Петар је знао да нема нечег таквог као чаробњак. „Каква глупост!“, помислио је.

„Чаробњаци нису стварни, они само постоје у бајкама“. Једнога дана када је Петар отишао да посети своју болесну баку, враћајући се кући заспао је у аутобусу.

„Пробуди се, младићу,“ преплаши га бучан глас, „аутобус се враћа на станицу.”

Петар је протрљао очи и пробудио се. Схвативши да је пропустио станицу, он је сишао с аутобуса и нашао се на неком непознатом месту. Погледао је око себе и спазио да је он у малом врту окруженом глатким каменим зидовима и дрвећем са светлуцавим листовима који су се чинили да се назиру иза зидова. Петар је одмах препознао да је то врт о коме су сви причали – место где живи чаробњак. „Хмм, хајде да видимо ко заправо овде живи“, помислио је Петар док је отварао гвоздену капију и закорачивао унутра. Он није могао веровати властитим очима. Врт је био зачаран управо онако како је описиван у причама. Петар је заиста био опчињен док је корачао калдрмисаним путем; никада пре он није видео тако величанствено цвеће и дрвеће! Пут га је довео до средине врта, и тамо, седећи на клупи, беше један стари човек са дугом, сивом брадом.

„Да ли си ти чаробњак?“, упита Петар странца сумњичаво.

„Да и не“, одговори човек.

„Шта то значи?“, упита Петар.

„Ти питаш могу ли ја учинити да се догађају чуда, и одговор је не потпуно, само половично.”

„Половично? Шта то значи?“, Петар је био збуњен.

„Магија једино делује ако људи памте да сам им помогао, али обично забораве и заврши ни са чим.”

„Умм, ја то не разумем“, Петар је признао.

„Замисли да питаш своју маму да ти купи бејзбол палицу. Пре него је питаш, мисли на своју маму. У реду?”

„Наравно“, сложи се Петар.

„Али када се почнеш играти бејзбола са пријатељима, ти заборављаш на своју маму и једина преостала ствар коју имаш на памети је како да удариш лопту. Магија ради на исти начин. Она помаже да се многе важне жеље остваре, али чим ме људи забораве, све ишчезава.”

„Могу ли ја пожелети нешто?“ упита Петар.

„Апсолутно! Када пожелиш своју жељу, само изговори магичне речи: Чуда се могу догодити – и твоја ће се жеља моментално остварити! Али запамти, можеш пожелети само једну жељу“.

Петар се опростио од чаробњака и ускоро је био у аутобусу право натраг кући.„Ја бих пожелео да баки буде боље!“, помислио је Петар у себи. „Али ако заборавим да је чаробњак био тај који је њу излечио, она ће се поново разболети… Не, то не бих желео да урадим. А шта са бициклом? А онда опет, једном када кренем да га возим заборавићу на чињеницу да је то магија и бицикл ће нестати“.

„Па, шта могу да учиним?”

У међувремену аутобус је стигао на станицу. Петар је изашао, погледао на све путнике, и изненада је знао шта да ради.

„Желим да сви упамте да чуда заиста постоје и да постоји чаробњак који чини да се она остварују!“ Петар је тако повикао да га је свако у аутобусу могао чути. И он изговори тајне речи:

„Чуда се могу догодити!”

Он је знао да је користио своју једну и једину жељу, али то је било у реду, зато што сада чаробњак може свакоме остварити жељу. Петар је сишао с аутобуса шетајући кући тротоаром. Његова је кућа изгледала баш онако какву је оставио, напустивши је, идући да посети своју баку. Али чим је отворио врата, он је зачуо звоњаву телефона; била је то његова бака.

„Петре, нећеш веровати, али изненада се осећам много боље! То је чудо!”

„Ти си у праву, бако, то јесте чудо!“, рече Петар осмехујући се срећно, сећајући се дивног чаробњака који је учинио да се то догоди.

Аутор: Michael Brushtein
текст преузет са Чуда се могу догодити

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s