Размишљања о рождеству Христовом

Први дан

Кад оно необична светлост обасја поље витлејемско у сред пола ноћи, кад анђели с неба сиђоше и почеше с пастирима певати песме, срца пастира беху испуњена помешаним страхом и радошћу. Они се упутише св. пећини, где се родило божанско чедо, да своју радост увећају виђењем новорођенога. Само један од њих, и после заповести анђелске, оста непомичан на пољани, где мало пре сви певаху у славу Божју. Он беше млађи од свих пастира. Његову душу обузимаше све већи страх и сумња. Нестаде светлости, а плаво небо прошара се звездама.

Дуго је млади пастир посматрао онај правац пут неба, куда одоше небески весници, па заморен од дугог гледања и узалудног напрезања, да сазна малопређашњу тајну, он лагано пође преко пољане витлејемске, где стадо сито лежаше и безбрижно преживаше. На једанпут се његово младићско чело разведри, он се окрете и брзим корацима пође у једном правцу. Није дуго ишао, док дође до једне пећине, у којој спаваше један стогодишњи старац, испосник. Њему су се пастири обраћали за савет у свим непознатим и важним стварима. Старац беше прави ангео земаљски по души, волео је пастире, а највише онога младића који му сада долажаше.
Кад се млади пастир приближи пећини, видео је сву осветљену и чу старца где пева. То га чудно изненади, и он помисли да старац још ништа не зна, што се догодило на пољу. Али овај, чим опази омиљеног му пастира, скочи и стаде га грлити и љубити.
„Слава нека је Богу“, кроз сузе од радости говораше овај богоугодни човек, слава нека је Богу, који се смилова на овај грешни народ, те му на крају посла спас и избављење. Слава му, што је Његова милост и мене грешнога сачувала жива до ових дана, да могу очима видети Спаситеља света, кога свет толико векова очекује.
Ама добри старче, реци ми, – поче пастир узбуђен, ко је то што се родио? Је ли могуће да је то онај цар кога ми толико погледамо? Зар он да се у нашој пећини роди? Молим те старино, говори, говори, те ме што пре утеши, јер ја ћу умрети од неизвесности.
– Полако синко, седи ту крај мене, наслони се на моје колено, па ме чуј о ономе, што желиш знати.
Старац стави своју руку на раме пастирево и отпоче овако:
– Немој, да те ни мало чуди, то, што се Спаситељ родио у вашој пећини. То је оно, што мене баш радује и уверава, да је заиста он тај Свемоћни и прави Спаситељ Јер да се родио у свили и порфири царској, то би улевало неповерење мени, пошто имам пуно искуства и знам да је из царских палата мало кад који светао зрак обасјао свет, него баш из онога необичнога сјаја обично му је долазио мрак. Рођење Спаситеља у пећини на слами, где се овце јагње има много свога значаја. Чуј ме, синко, и старај се да ме разумеш.
На првом месту, самим својим рођењем у тако скромном стану, као што је пећина, Избраник: Божји изјављује свој силни протест против царева и краљева, који, и ако су рођени као и остали људи, са свим телесним и душевним слабостима, и ако им је немоћ у почетку живота и ништавно по свршетку као и у других људи, ипак су дрски, те себи присвајају божанску потпуну и неограничену власт над земљом и земаљским створовима, па не само што ту власт себи присвајају, користећи се глупошћу осталога света, него и злоупотребљавају, чинећи остале људе себи робовима и обичним корисно употребљивим стварима. Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина. Хоће тиме да каже да ће порекло и рођење мало важности имати у очима Његовим, да ће друго нешто бити претежније код њега у оцени људи.
Народ је очекивао Спаситеља, да се јави као цар, богат и моћан. Али сам тај народ заборавља, да рођење новога цара у сјају и богатству, при звеци оружја и урнебесном весељу изазива код тога истог народа страх и трепет. Да се Спаситељ родио као и остали цареви, он би изазвао страх у народу. Али он неће да влада страхом, него љубављу, зато се рађа као сиромах. Народ се дворова боји, а колибе воли.
Христос се рађа у сиротној колиби пастирској. Нека чују сви то и разумеју. Ја не знам још науку Христову, али само Његово рођење у тако скромном и сиротом дому показује један део Његове науке. Он ће рећи оно, што нико није смео рећи од када су постале горе ливадске и од кад је сунце обасјало свет, а то је: да смо сви ми пред Богом и мудрошћу Његовом потпуно једнаки. Његово рођење у пећини утук је за силнике и гордељивце овога света. Он ће их изједначити са робовима, који им служе. Он ће им у очи рећи, да ништа бољи нису од слуге који им ноге пере, увериће их да Бог ни мало не воли више њих племиће и богаташе него ли њихове коњушаре. Свет се клањао до сад злату и свили, без обзира, да ли је њима огрнуто добро или зло, без обзира шта се под њима скрива. Он се родио ноћас не на свили и злату, него на слами. Зар се он тиме није, чим дође на земљу; насмејао свима који се из незнања клањају богатству и сили, који не знају низашта боље и претежније? Они којима сиромаштина другује на овоме свету тугују за богатством, жељни су злата, проклињу судбу, што их ова не пови свиленим повојем и не огрте златном хаљином. Њему је у моћи све; Он је богат и силан, богатији и силнији од свију људи, али при свем том рађа се ипак у худној пећини. То значи, да ће у Њега бити нешто претежније и цењеније од богатства и сјаја. Ја мислим, да ће то нешто бити душа. Христос се рађа у пећини. Благо онима које презиру и прогоне на овоме свету због простоте и сиромаштине. Спаситељ се рађа у њиховој средини. Сад су добили пријатеља и помоћника. Он ће одрасти у оној средини, где се највише бол осећа и земља сузама залива. Знаће шта је пажња и чемер, шта ли бол и очај. Он долази да ублажи судбину људи. Они који су оптерећени требаће само да Му приступе, Он ће им олакшати живот, Он ће их утешити и охрабрити. Он ће бити мелем за уцвељена срца, радовање тужнима и снага немоћнима.
Свет вапије за правдом, угиба се под теретом, који на њега навалише силници и безбожници. Куд се окренеш чујеш у земљи нашој само јецање и уздисање, видиш на једној страни како и пси богаташки брекћу од пресићености а на другој децу сиромашна човека, где умиру од глади; видиш разврат и раскош а поред ње дроње и жељу за хлебом; видиш силу, чија песница непрестано стоји над главама потиштенога робља, коме ништа друго није знано, до беда и чемер.О, ма како је мало правде и закона у судовима нашим! Сиромах никада не може добити, па не знам колико му тражење било законито, док се богаташу задовољавају све жеље: и законите и незаконите. Силни увек има право, немоћан га нема никад. Прости је свет у густом мраку, коме се нигде крај не види. Власници држе мудрост и сва знања, а народну душу обузима густи мрак, у коме се људи спотичу. Мудрост је, веле, само за великаше, јер оно што зна Ирод, не смем знати ја, и оно што зна господар, не сме знати његов слуга. Оно што чини царев доглавник, не сме то чинити циглар, и што је дозвољено првоме није другоме. Племић може уживати и веселити се на све могуће начине, незнатноме сиромаху то није дозвољено; првоме је дозвољено и грешити, други на то не сме ни помислити, први не мора постити, не мора ићи у цркву нити се Богу молити, не мора добра чинити нити по закону поступати; други све то мора испуњавати; први има сва права; другоме припадају све дужности.
О, и то зло није од јуче него траје много векова. И никад нико да протествује, никад нико да устане против тога. Безмало сви мудраци који се појавише међу нама тврдише да је овакав поредак сам Бог установио и да се он не може мењати од почетка до свршетка света. Ко се, веле, родио у сили и богатству, тога и Бог воли, јер су то прави синови Божији, а ко се родио у беди и сиротињи тај има само да жали, што се у таквој средини родио, али помоћи не треба ни од куда да изгледа, јер његова молитва и не допире до неба, а молити се људима још му мање вреди.
Не заборављам да поменем наше пророке који су као кроз маглу назирали нешто у будућности, што је и саме њих зачуђавало. Ја не желим судбину оних који се усудише да искажу све што мисле. Сиромашнима падаше њихов говор као мелем на срце, али у своме дубоком мраку не могоше ни појмити ни веровати, да ће се пророчке речи остварити. Велики и силни, којима се не допадаше наука пророка осудише ове на смрт и неке посекоше а неке живе камењем затрпаше.
Али ево Спаситеља! Сви су протести до сада били малени према ономе, који ће доћи из пећине витлејемске; све су речи биле слабе према речи, коју ће изговорити Син Божји. Земља ће се затрести а царски ће се престоли порушити када Он буде почео говорити. Нема препреке пред којим ће он застати, нема страха који ће Га застрашити, нити ишта на земљи што ће га моћи збунити. Оно што су други само наговештавали, Он ће отворено и слободно рећи. Он ће рећи и оно што нико није смео да помисли да каже.
Родио се Христос! Благо нама, који смо још у браку незнања и заблуда, Спаситељ ће нам светлост донети, која ће осветлили све кутиће земље, осветлити и душе наше.
Старац заћута. Зора поче позлаћивати исток својим руменилом, певци запеваше а овце се почеше дизати и кретати по широком пољу.
Старац се исправи, узе штаку и рече младом пастиру:
– ‘Ајдемо у пећину, да Га видимо!
Младић пође поред старца ћутећи. Његово лице беше као озарено светлошћу. Груди му се надимаху од силне радости која га обузимаше после говора старчевога. Потрчао би да што пре стигне божанској пећини, али мораде лагано ходити због старца коме старост беше одузела многе снаге а ноге одрекле послушност.
Уђоше у пећину, која беше пуна пастира. Сви они беху дошли да се поклоне новорођеноме Спаситељу. Јосиф и Марија сеђаху и разговараху с њима, а Младенац лежаше крај њих у слами. Добри старац са својим пратиоцем приђе Детету, те Му се обојица поклонише. Дуго они нетремице гледаху у божанско Чедо, које опет њих посматраше својим мудрим очима. Старац беше сав узбуђен. Кад изиђоше из пећине сунце се већ помаљаше иза гора са својим златним зрацима. Никад оно тако мило не сијаше. Зраци се жураху да што пре обасјају пећину, хитаху и надметаху се, који ће пре сазнати тајну ове свете пећине. Око старца иђаху у свечаном ходу сви пастири. Они усхићено приповедаху шта је ко запазио у личности новорођенога Спаситеља. Не могоше Га се довољно нахвалити.
Кад бејаху на сред поља старац их устави, погледа к небу и суза му се скотрља низ смежурано лице и заустави се на бради.
– Нека је слава Богу, што и мене стара обрадова. Мени је довољно што сам дочекао да видим Онога, кога су желели видети сви из реда пророци и оци наши. Ви ћете, децо, дочекати и да чујете мудрост из уста Спаситељевих. Захвалите Богу на тој срећи, и пре Њега и после Њега жалиће, што су те среће лишени. А сад остајте с Богом!
– Пастири сви клекнуше на пољани а седи их старац благослови, па оде у своју испосничку пећину. Пастири потераше стада у пашу и сви у хору запеваше
Слава Богу на висини а мир међу људима на земљи!
Христос се роди!

Други дан

Мрак паде на земљу. Голготом кроз тај мрак фијукаше страшан ветар. Богомрске убице бежаху безобзирце од места извршенога злочина. Они кријаху своје руке од самих себе, јер их страх беше видети ону невину крв, којом се попрскаше. Земља се тресе као у грозници, распада се камење, пуцају гробне плоче. Страх је овладао и зверињем и птицама! Зверови беже гором у великом крику, а птице збуњено и преплашено ковитлају по ваздуху на све стране. И невини створови престрављени дрхте; како ли је онима, који својим неделима изазваше страшни гнев Божји? Шта ли осећа капетан што је заповедао, да Праведника распну?
Какве ли мисли наилазе на Пилата у овоме мраку?
Путем од Голготе гураше се силна светина, бежећи својим кућама. Тим истим путем враћаше се са места, где се светиња на крст закова, један човек висок и крупан, замотан у свој огртач тако, да му се само виђаше један део лица. Он дрхташе и јецаше, а сузе му се често сливаху низ лице и заустављаху на огртачу под брадом. Толико беше обузет тугом, да и не опажаше онај свет који мимо њега јураше. Дан се беше поново повратио, али сунце не сијаше онако као пре; као да и само беше сузама натопљено. Наш путник беше се удружио са једним младићем, коме се после првога страха беше већ повратила веселост.
-Зашто толико тугујеш? упита младић путника.
-Како да не тугујем, с уздахом прозбори путник, кад цела природа тугује, кад се земља тресе од ужаса, који се на њој зби, кад сунце заклони своје лице, да не гледа праведну крв, којом људи обојише земљу.
-Ти као да жалиш Распетога Христа?
-Не жалим ја Христа, него жалим грешни род људски. Христос ће се спасти крста, али они који Га заковаше ексерима, никад неће моћи искајати свој грех, никада неће из таме изићи.
Молим те, кажи ми, због чега и како верујеш у Христа? Ја сам одрастао баш међу оним људима који су Га распели. Они сви веле да је Христос бунтовник и да себе назива Сином Божјим?
Путнику се оте дубок уздах на последње речи младићеве.
-Дуга је то прича, рече он, но, … дуго нам је још и путовати, па кад желиш знати зашто ја верујем у Исуса, онда ћу ти то и рећи. Он се убриса од суза, успори јецање, па отпоче:
Пре тридесет и три године чувао сам овце на пољима око Витлејема. Било је нас пастира повише. Живели смо безбрижно, бриге животне знали смо само по причању, а причао нам је о њима неки добри старац – испосник, који има испосницу у једној пећини у тим пољима, или неко кога би туда пут нанео, те свратио код нас. Ипак смо знали за неправде људске, за мржњу и злобу, која међу људима влада, за поделу на слободне и робове, за беду и очај поред раскоши и уживања. Знали за тиранију царева и великаша, за притворство и лицемерство свештеника, знали смо за лаж, која је лежала у основи сваког дела људског. Читали смо Свето писмо и веровали смо, да ће се ускоро јавити Месија – Спаситељ света, јер су тако писали пророци.
Једне ноћи кад спавасмо на пољани, пробуди нас иза сна нека чудна светлост, која паде на земљу и цело поље витлејемско колико је дуго обасја. Ми се пренеразисмо, но ангели, који беху у тој светлости јавише нам се, умирише нас и обрадоваше вешћу да се у нашој пећини родио Спаситељ света. И шта ћу ти дуљити, певали смо с ангелима, а потом отишли у пећину, видели Св. Младенца и поклонили му се. Ускоро је Мајка морала бежати чак у Мисир да би избегла гнев Иродов. Ја сам се зарицао у себи, да Га целога века пратим и слушам кад почне проповедати. Одрастао је код старца Јосифа. Често сам одлазио кући њиховој и проводио сам по више часова гледајући у Исуса. Ах, онакве благости и добродушности свет није видео. Једва сам од нестрпљења дочекао онај дан, онај свети дан када се Он на Јордану крстио од Јована и потом, када је почео да науку своју проповеда. О, света науко, нека би до смрти моје остала у души мојој! Свет је у гомилама грцао око Њега а Он је непрестано проповедао. Није бирао ни место ни време, него је говорио и на сваком месту. Говорио је истину, с тога су Га омрзли сви они којима је истина опора и који на лажи почивају. „Ходите мени сви, који сте уморни и оптерећени.
Ја ћу вас одморити“, – говорио је Он. Ја сам видело а ви у мраку живите, приђите виделу док је међу вама. Благо ономе ко пређе из мрака у светлост.
То су му биле речи, којима је ословио свет. И на те прве речи многи су пришли Спаситељу и нису Га до смрти Његове остављали. Ја сам Га тражио непрекидно од Јордана па, ето, до Голготе. Радозналост моја није ми дала, да се удаљим ни корака од Спаситеља. Свака реч Његова падала је на моју душу као растопљени огањ, који сагорева сва неваљалства душе и из кога се распирује пламен љубави. Хтео сам сваку реч да чујем, као да сам знао, да неће дуго бити међу нама. Био сам на гори Јеленској кад је говорио о милосрђу, чистоти душе, о приношењу жртве, о праштању увреда, кајању, заклетви, о љубави. Слушао сам Његове божанствене приче, пуне мудрости. Његова проповед о вери уверавала је и најгоре безбожнике, који никад веровали нису. Његова реч о милосрђу мекшала је најтврдокорнија срца, расклапала је и најстиснутију руку. Поука о праштању увреда и кајању изазивала је сузе у очима свију нас који смо присутни били. А шта да кажем, шта је било, кад се из Његових божанских уста чула проповед о љубави. Чини ми се, да се цела природа претворила у ухо, само да што боље чује речи, које се никада на земљи чуле нису. „Љубите непријатеље своје. Љубите Бога, као што Он вас љуби. Он заповеда сунцу, те греје добре и зле, а даје кишу праведнима и неправеднима. Љубите се међу собом.“
Њему су претили, Он се није плашио; гонили су Га, Он није марио. Они, против којих је Христос највише устајао и војевао, сви у скупу чинили су Му на сваком кораку сметњу, али све препреке и сметње за Њега биле су незнатне; Он је ишао напред.
Ни један дан није прошао, а да Он не учини какво чудо или да не засветли свету новим примером. Слепима је давао вид, глухима слух, губаве је исцељивао, бесне стишавао, мртве из гроба васкрсавао. Није било несреће људске, коју Он није одагнао, нити бола који није ублажио. Неваљалци су се поправљали после првог виђења са Спаситељем, омекшавала су тврдокорна срца а облагорођавали дивљи грешници. Зар се не сећаш шта је било са Магдаленом? Најокорелија грешница са покајничким сузама пада пред ноге Спаситељеве и моли за опроштај. Шта је њих покушавало, да ову грешницу одврате од грешнога пута, али узалуд: Христова је реч учинила више него сви саветници. Па није она сама. Док Исус проповедаше, земља наша беше пуна покајника и покајница. Пуно беше исцељених и обраћених, који напустише кућу своју и пођоше за Спаситељем својим. Ко бар једном није видео онај свечани поход народа, који иђаше уз Исуса? Ко не зна да је Исус 5000 својих пратилаца нахранио са пет хлебова?
Није Он тражио многе пратиоце; да би свечанији изгледао, него, да више има слушалаца и његове свете науке. Он је пошао у Јерусалим на магарету у друштву само својих ученика. Он није радио, није чак ни захтевао, да буде пред вратима овога великога града дочекан као цар славе. Његова наука и чуда, који је починио по Палестини прочула су се на далеко, чуо их је и Јерусалим, зато је свак пожурио да види и дочека овог чудотворног учитеља, за то су му и клицали: Осана сину Давидову!
Он је показао свету шта је воља Божја и како треба служити Бога; не привидно и лажно као фарисеји него духом и истином. Богу није у вољи онај, који по ваздан клања и шапуће молитве. Бог цени нешто више од молитве: Он хоће дела. Фарисеји су се само молили сваки дан и постили све постове а дела су чинили само она, која су ишла у корист њихову и која су помагала њиховом богаћењу. Зато Христос и вели, да фарисеји служе ђаволу а не Богу.
Богу су у вољи они који делима својим светле, тј. који увек имају на уму да су они синови једнога Бога који их је створио, те чине само оно, што их означава увек као синове једнога оца. А дела су та: милосрђе, опраштање увреда, похођење болних, помагање сиромаха, подржавање напуштених и бедних, обраћање грешних на пут, исправљање туђих погрешака, благо поступање са људима и са стоком, истрајно подношење и трпљење свију недаћа у животу, одбрана истине, борба против лажи и заблуде. Љубити Бога и ближњега свога, то је закон Христов. Не треба се ничим поносити на овоме свету, не треба бити гордељив. Све што човек има, све је то привремено и ништавно, све је то на послетку, саздање не његово него Божије, и онда: чим се има гордити? Христос је прао ноге својим ученицима! Како је то величанствен утук сваке гордости човечје! Колики је то знак скромности и љубави! Ко хоће међу вама да буде старији, мора свима служити, рекао је Исус. Како је та реч чудно одјекнула међу светом, који тако што није смео ни помислити. Старешина треба да ужива и сви њему да служе, било је правило до сад, а сад сасвим обратно: старешина мора бити свима слуга! Христос је то и примером показао.
Христос је говорио слободно, није се крио по затвореним одајама нити је шапутао као неки досадашњи учитељи, који страхују, да искажу истину. Он је говорио свуда и у селу и у граду, на брду и у цркви, на улици, на пијаци, на суву и на мокру. Говорио је истину, стога му је савест увек била мирна. Али није била мирна савест онима чија је недела Он откривао и грешност обелодањивао. Ирод се љутио, што га је Христос изједначио са његовим слугама; неправедни богаташи бунили су се против Исуса што је омаловажио њихово богатство и што их је прекорео због лукавства и тврдичења; тирани и силеџије правили су му сметње на сваком кораку што их је Исус на сваком кораку изобличавао, а фарисеји су му плели замке и стварали кривицу. Пакост људска и злоба којој мере нема на крају је успела. Видели смо сви благога Спаситеља, где стоји пред судом безбожних судија Ане и Кајафе, гледали смо како га војници везана гоне од Пилата Ироду и од Ирода Пилату. Страх и ужас обузимали су моју душу. Ја сам свакога часа погледао кад ће се гнев небески излити на грешни род људски. Три године учаше овај божански Учитељ људе, чињаше им милост и на добро упућиваше, па дочека да му људи пљују у лице и да га шибају? О, незахвалности људска! Како је мрачан ум људски, каква пометња и забуна влада у роду нашем! Место да буде пљуван и шибан Ирод, стари окорели грешник, који као аждаја гута имање сиротиње, која хлеба нема, људи додељују ту казну Ономе, који им отворише очи, просвећиваше душу, који им би најбољи Учитељ и Пријатељ. Злочин је већ извршен. На Голготи у среди разбојника стоји и Христос распет на крсту. Он је тај крст и изнео на својим леђима на Голготу. Ја сам гледао Исуса, кад пада под теретом крста, сав окупан у зноју. Ми смо се гушили у сузама. Сав изможден окренуо се он нама и рекао: не плачите за мном него за собом! Он је имао храбрости, да то каже, Он се никада није жалио на терет. Крв му тече испод ребара, где је копљем прободен, и слива се на земљу. Душа је Његова већ отишла на небо Оцу, од кога је и дошла, а крв, она света крв остала је на земљи, да хладну земљу загрева љубављу и да не да мира онима, који Праведника осудише и на крст заковаше.
Младић је нетремице посматрао путника и сваку његову реч гутао. Прешли беху већ поље витлејемско а путник се упути испосничкој пећини.
– Ето, младићу, рекао сам ти оно, што си желео. Из мога причања могао си видети, да ја верујем у Господа Исуса Христа, да је Он син Божји и спаситељ света. Верујем да је, Син Божји зато, што ни један обичан смртни нити је имао нити има моћи, као што је имао Христос, да чини чуда; да мртве из гроба диже, да даје слух глувима а вид слепима, да исцељује болеснике, једном речју да се по Његовој речи природа измењује; нити је ико од смртних имао мудрости као Он, нити благости ни стрпљења нити храбрости ни пожртвовања. Верујем, да је Спаситељ, јер је спасао људе од мрака у коме су лутали до сада, пошто је донео небеске луче – истинску мудрост на земљу и разагнао таму а осветлио људске душе и просветио истином. Ако ти се свиди младићу, веруј и ти, па ћеш спасти душу своју.
– Морам да верујем и, заиста, верујем, викну младић и погледа к небу.
– Сад је војска Христова већа за једнога војника, рече путник. Што нас је више, лакше ћемо борбу издржати.
Младић се поздрави и захвали непознатом путнику, а овај приђе испосници. Лако гурну врата и уђе.
Јеси ли ти, драги мој пастиру? Чу се слаби глас седог испосника, који већ толико беше остарио и ослабио, да не могаше ни устати с места.
– Ја сам, добри оче, враћам се с Голготе; Распеше Га, с уздахом изговори пастир.
– Тешко њима, нечујно и испрекидано проговори старац. Он им је, знам, опростио, али им савест њихова опростити неће.
– Приђи, синко, ближе, прошапута седи испосник.Пастир се приближи и саже главу, а старац шапатом
рече:
– Сећај се увек, да су све тегобе у животу мање од оних које је Он претрпео. Помисао на Њега нека те увек снажи. Нек ти милостиви Творац благослови све путове живота твога. Збогом!
Старац истури главу и издахну на руци пастиревој.
Утом уђоше и остали витлејемски пастири. Свакоме је канула суза и оросила благо лице старца, њиховога добротвора и саветника. Они сахранише тело старчево у истој испосници, па одоше своме стаду, певајући пољем:
Слава Богу на небу а мир међу људима на земљи!

Трећи дан

Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час, Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, – исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа!
Јесмо ли жедни богатства и сјаја?
Само се сетимо, да се Син Божији родио у пећини на слами, – и жеђ је у моћи Његовој, па ипак Он лежи на слами, па ипак Он иде бос или јаше скромно на магарету. Он не само што није желео богатство, него је учио да је оно најчешће сметња људима, да се поправе и Њему обрате. „Лакше је камили кроз иглене уши проћи, него богаташу у небесно царство ући.“ Тврд и лаком богаташ, то је највеће зло на земљи. Такав ће новцу све принети на жртву: и част, и пријатељство, и породицу. Од таквих људи свет највише и пати. Сјај новца за тврдицу је дражи од сјаја сунчевога. Богаташи тврдице учинише све, да увећају своје богатство. Они ће се сто пута нагнути преко убијена човека, да из крви његове придигну један новчић, Такви су и Христа распели, јер нису могли дозволити, да он омаловажава њиховога Бога – њихово богатство.
Кажите ми, ко је срећнији: натмурени богаташ који дан и ноћ премеће крајцаре по памети и коме звека новца одгони сваку другу бољу помисао, или човек који вазда певајући ради а увече и изјутра моли се Богу заједно са својом милом породицом? Сиромаху се чини да богаташ никад није сустао као он. Каква заблуда! Раскош је сусталија и изнемоглија од сиротиње. Леноме богаташу је досадно и заморно време.
Христос је са великим задовољством походио дом Лазарев, са већим него ли двор Иродов: јер је знао да у првом царује рад, благост и задовољство, а у другом: страх, набуситост и незадовољство. Није срећа ко има више блага земаљскога, него онај који има више блага душевног. Мудраци су најспокојније провели свој век; јер су имали највише душевнога блага. Мудраци су срећнији од царева.


* * *

Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили?
Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа!
Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срчбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути.
Ко претрпи до краја, биће спашен.
Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.

* * *

Јеси ли тужан?
Престани тужити, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати свих порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечји је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који у место једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан. Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непрестаном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадника, који, испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати.
И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити.
Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе.
Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети.
Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме.
Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!

* * *

Или тугујеш због смрти некога драгога и милога ти створа? Бојиш се неизвесности, коју смрт собом скрива?
Као што човек не долази својом вољом на свет, тако не стоји до његове воље ни кад ће отићи са света. Онај који нас ствара, Он нас и узима, као што сејач сеје семе, да он исти и пожње жито. Да је живот испуњен самим мирисом од ружа, да је препун радости и да је много дужи него што јесте, па би се имало за чим жалити, али кад су стазе и путеви живота свакога човека посути више трњем него ружама, онда је срећа што овај живот не траје дуго. Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим тим покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати. Живот је тренутан као варница од огња. Ако жалиш за умрлим зато што се растајете, утеши се брзо, јер док се ти окренеш у овоме свету двапут или три, ви ћете се опет састати у другом животу. Христос је рекао ученицима пред смрт: још мало и нећете ме видети и опет мало па ћете ме видети јер идем к оцу.
Жито, кад се пожње, не престаје живети за навек јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава му живот. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца, јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре, доноси много плода.Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: ви ћете живети. То је Он рекао живим људима. Ви ћете живети. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу.
Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.
Христос је драговољно ишао на суд неправедних судија, стрпљиво сносио увреде и понижења, а с пуно наде сачекивао на крсту последњи свој издисај. Муке су биле страшне, али Он је знао, да после свих мука долази смрт, којом се улази у нови вечни живот.
Сећај се Христа и не тугуј.

* * *

Је ли ти живот постао досадан и тежак?
То је болест душе, у којој нема љубави. Је си ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујане и невеселе. Таква је пустош у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божји на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љубав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи.
Љубав према Оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што ипак у души неких људи нема љубави то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. Нову вам заповест дајем, да љубите један другог. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака.
Ти имаш пуно разлога, да волиш људе, а ни једнога да мрзиш. То су створења, која долазе и одлазе као и ти, који се рађају и умиру, пате се и муче, веселе се и плачу, греше и кају се – исто као и ти. Навикни се сматрати све људе као и себе сама, и онда ће ти љубав према њима бити лака као и према себи. Не заборави да си ти пре рођења заједно са њима био у Богу Оцу, и да ћеш то са њима после смрти опет бити. Сматрај себе као делић једне велике васионске целине, сматрај и остале људе. Као што је целина вечита, тако су вечити и делови и делићи, који је сачињавају. Видиш, да с онима људима које мрзиш, принуђен си провести и овај век и живети загробним вечним животом. То ће те ожалостити, што ти се каже, да ћеш вечито живети са људима, који ти се чине зли и опаки. Али знај, да зло на земљи постаје и остаје.
Љубављу према ближњима показује се и љубав према Богу. Ко не љуби брата свога, кога види, како ће љубити Бога, кога не види. Ко воли створења воли и Створитеља, ко воли људе, воли Бога. Но љубити се треба не само језиком, него делом и истином. По томе ће се познати да сте моји ученици, ако љубави будете имали међу собом.
Сети се Христове љубави! О, како је велика и безгранична. Из љубави према људима, Он се рађа у слами, бежи од Иродових џелата; из љубави учи људе, исцељује и спасава, из љубави трпи гоњења и понижења, па, на послетку из љубави приноси себе на жртву и даје се заковати на крст. Ако се будеш угледао на Христа, имаћеш љубави у себи, и кад имаш љубави према Богу и ближњима, онда ти никад живот неће бити ни досадан ни тежак.

* * *

Три дана то су три времена у животу Христовом. Први дан је рођење, други дан трудови и трпљења, а трећи дан наука. Сваки од тих дана нарочиту ти мудрост пружа.
Први ти казује велику милост Божију, други те учи борби и стрпљењу; а трећи животу. Сва три дана чине једну целину, чине вечност; зато и не можеш о једноме мислити без друга два. Једна помисао на Христа изазива три сећања: Витлејем, Голготу, Васкрс. Или: Рођење, Распеће и Живот.
Размишљање о ова три дана то је узношење небу, то је исправљање себе, то је утеха и охрабрење. Сећај се Спаситеља свога и размишљај о Њему, да можеш као цар Давид рећи:
Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем.
„Хришћански весник“ – 1904. г.

Христос се роди.

Текст преузет из књиге: Владика Николај, Омилије
текст преузет са СЕЋАЈ СЕ ХРИСТА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s