Маестров додир

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

„Колико нудите, добри људи?“ – викнуо је.
„Ко ће почети да лицитира?“

<!–more–>

„Један долар, затим два. Само два?“

„Два долара, а ко ће понудити три?“
„Три долара, први пут; три долара други пут; иде за три… али не …“

Из неке просторије отпозади дошао је седокоси човек и поклонио се. Онда је, пошто је обрисао прашину са старе виолине и затегао опуштене струне, засвирао једноставну и пријатну мелодију као кад анђео пева Божићну песму.

Музика је престала, а аукционар је тихим и мирним гласом питао:

„Колико нудите за ову стару виолину?“

И држао ју је са наклоном.

„Хиљаду долара! Ко даје две хиљаде? Две хиљаде; ко нуди три…? Три хиљаде први пут, три хиљаде други пут… Продато је“ – рекао је.

Људи су се веселили, али су неки викнули:

„Не схватамо баш најбоље шта је променило њену вредност?“

Брзо је стигао одговор:

„Додир Маестрове руке.“

И човек неуредног живота, упрљан грехом, јефтино се нуди гомили која не размишља. Исто као та стара виолина. Тањир потажа, чаша вина, једна игра и он наставља пут. Одлази једном, и одлази други пут, одлази и за мало да оде.

Али долази Господ и глупа гомила никада не може у потпуности да схвати вредност душе и промену коју је изазвао додир Господње Руке.

Мајра Велч
текст преузет са Маестров додир

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s