О БЕСКРАЈНОЈ ЉУБАВИ И БЕСКРАЈНОМ МИЛОСРЂУ БОЖЈЕМ

Свети Амфилохије, епископ Иконијски, земљак, друг и пријатељ св. Василија Великог и св. Григорија Богослова; високо образован, велики подвижник, описује следећи потресни догађај:

Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако врло често прибегавао к Богу с покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: Господе смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење! Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама.
Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се. Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада.
Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати милостивог Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа.
Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава својом чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику. Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика: Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео… Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му?… Због чега Те онда називају праведним судијом? Но! Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме!…
Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен. А када он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини. Тај глас збораше овако: Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу своју тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао…
Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи нити да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.

текст преузет са Приче и поруке 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s