Песма из срца

Некада давно живео је велики човек који се оженио женом својих снова. Из њихове љубави рођена је једна мала девојчица. Била је бистра и весела и велики човек је много волео своју девојчицу.

Док је била сасвим мала, он би је узео у наручје, певушио јој неку мелодију и играо с њом по соби, говорећи јој: «Волим те, мала девојчице!».
Девојчица је расла, а велики човек би је грлио и говорио јој: »Волим те, мала девојчице!». Мала девојчица би се дурила и говорила: »Више нисам мала девојчица!». Човек би се тада насмејао и рекао: »Али за мене ћеш заувек остати моја мала девојчица».
Мала девојчица, која то више није била, напустила је кућу и отишла у свет. Када је упознала себе, тада је боље разумела човека. Увидела је да је он био велик и јак; тек сад је открила његове снаге. Једна од њих била је његова способност да искаже љубав према породици. Ма где се налазила у свету, тај човек би је дозивао говорећи јој: »Волим те, мала девојчице!».
Дошао је дан кад је та мала девојчица, која то више није била, примила један телефонски позив. Велики човек се разболео.

Доживео је мождани удар. Девојци су објаснили да је изгубио говор. Није могао да говори, али нису баш били сасвим сигурни да ли чује речи које му се упућују. Више није могао да се смешка, смеје, хода, грли, игра, нити да малој девојчици, која то више није била, каже да је воли.
Желела је да му помогне. Када је ушла у собу, видела је да је ситан и потпуно слаб. Гледао је у њу и покушавао да проговори, али није успевао. »Мала дјевојчица» учинила је једину ствар коју је умела. Попела се на кревет и легла поред великог човека. Док су јој се сливале сузе, својим рукама обгрлила је опуштена очева рамена.
Држећи главу на његовим грудима, размишљала је о многим стварима. Сећала се предивних тренутака које су заједно провели. Одувек је осећала да је тај велики човек штити и пази. Било јој је тешко због губитка који ће морати да претрпи. Жалила је што више неће чути речи љубави које су јој толико пријале.
А онда је чула откуцаје срца великог човека. Његово срце било је музика и речи које је увек слушала. Срце куца равномерно као да се не обазире на то што је остали део тела оштећен. И док је тако смирено држала главу на његовим грудима, догодило се чудо. Чула је оно што јој је било потребно. Његово срце откуцавало је речи које уста више нису могла да изговоре…

Волим те! Волим те! Волим те!

Мала девојчице! Мала девојчице! Мала девојчице!

И нашла је утеху.

(Из књиге „Мелем за душу“)
текст преузет са Песма из срца

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s