„У освит зоре“ – Виолета Милићевић

У освит зоре, док спава река, поље и мрак каменим сном, поћи ћу негде, негде далеко за меком травом и погледом. * Желећу јутра твога зору, ону што свиће у твојој жељи, и жарке птице блистава пера да живот буде сјајнији, бељи.