Захвалност

​Живела два пустињака у некој оронулој колиби. Делили су једини собичак који су имали. Дане су проводили проповедајући по околним селима.

Једног дана су затекли свој скромни дом разрушен олујом. Од њихове собице, није остало нити пола простора, поломљен креветац… и ништа осим тога…
Млађи проповедник, очајан, паде на колена.
– О Боже! – завапи. – Како си нам могао ово учинити! Зашто?! Зар не видиш да смо живот посветили теби, ходамо около, говоримо како си милостив и помажеш, а ти допустиш да нам невреме разруши једини дом… – викао је, на коленима – очајан.
Старији проповедник је ћутао. Клечећи у тишини, склопљених руку, молио се спокојна израза лица.
– Како можеш тако стајати кад нам је пола собе разрушено? Како можеш веровати да Бог спашава, након овога? – упита га нервозно млађи проповедник.
– Сад верујем још чвршће – одговори с осмехом старији. И захваљујем му јер нам је ипак оставио пола собице. Да Бог не помаже, не би затекли ни даске од ове наше колибе. А нас је ипак, дочекало пола… Имамо и даље кров над главом, имамо где лећи… Шта више хоћеш?

Тако често узимамо здраво за готово чињеницу да се будимо: ако се, рецимо, пробудимо лоше воље, мука нам је јер смо слабовољни, а заборављамо дар да смо се пробудили, да имамо прилику у том дану направити нешто ново, другачије, за себе и свет.

Научимо се бити захвални на лепим тренуцима, али и и спокојно живети у оним болним данима кад нас очај почиње свладавати.
Корак по корак почнимо живети из захвалности…

аутор непознат
текст преузет са Zahvalnost – kratka priča

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s