МОЛИТВА – АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.

Заповест о молитви је најобухватнија и односи се на цео човеков духовни живот. Испуњавање те заповести треба да се претвори у стално стање човекове душе. Ту заповест је апостол Павле изрекао са само неколико речи: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Остале заповести представљају или засебна дејства која се врше у одређено време, или, пак, осећања која не могу бити постојана и која се мењају. Чак се и љубав према Богу код подвижникâ периодично хладила. Тај духовни пламен би час силно горео у њиховим срцима, а час се по промислу скривао у тајне дубине њиховог духа.

Човекова душа је по својој природи веома једноставна, но након грехопада је нарушено јединство њених сила тако да су доспеле у стање болесног несклада и разједињености па зато често једна другој противрече. У молитви долази до сједињења тих сила, буђења духа и усмерености ка Богу онога што је Христос назвао оком срца.

Благодат веже грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души чак и онда кад му се чини да се на крилима благодати узнео изнад греха и да у потпуности припада Богу. Довољно је да само накратко изгуби благодат и страсти ће одмах, као пробуђене звери, поново почети да му својим канџама кидају срце.

Молитва је светлост душе. Светлост се гаси и човек тоне у мрак. Он тада губи осећај вечности и не види више чак ни себе. За њега Бог више није Живи Бог Којег осећа целим својим бићем, већ постаје апстрактна идеја слична хладној и далекој светлости звезда.

Молитва је за нас постала нека врста спољашњег дуга који отплаћујемо у одређено време, и то тако што се трудимо да молитву скратимо или је избегнемо. Међутим, молитве које је Црква дала су неопходне јер су оне средство за стицање непрекидне молитве. Древним хришћанима је молитва у животу служила као нека врста покретача на који су се надовезивале остале њихове врлине, врлине које су толико узвишене да и до дана данашњег изазивају наше дивљење. Молитва је за њих била скривени извор који стално тече и који је невидљиво хранио њихово делање, мисли и осећања. Она је за њих била онај небески огањ чији одсјај и нас понекад озари, посебно кад читамо дела подвижникâ и светитељâ. Зато на наше срце тако делују изреке аскетâ, које су сакупљене у патерицима и које су тако једноставне и кратке, но истовремено изузетно убедљиве и сликовите па нам се чини да личе на саме старце обучене у изношене расе.

Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.

Свет више не разуме молитву. Он је или одбацује, најчешће се позивајући на мноштво неизбежних послова, или на њу гледа као на медитацију, средство за постизање одређеног психолошког расположења, односно своди је на аутохипнозу, или на аутосугестију. То је заиста страшно јер свет који је изгубио молитву, у ствари је изгубио Бога.

У духовном животу најопаснији је компромис. Он човека постепено чини фарисејем који има два лица и две воље. Управо због компромиса с духом овога света наша душа постаје трома, а молитва све слабија. Дух овога света веже човека за земљу стотинама нити.

Шта је човеку потребно да би научио да се моли? Пре свега треба молитву сматрати најважнијим послом у животу, а све остало споредним. Цео живот треба да буде такав да он у ствари подупире молитву, а оно што је омета, треба избацити из свог живота. То наравно не значи да човек не треба да ради. Древни хришћани су веома савесно испуњавали своје обавезе, радили свој посао и сматрали то служењем Богу, а не људима. Нас пре свега омета неправилан однос према свету, људима и према себи самима. Анђели се шаљу да служе људима, али они не губе молитву због тога. Она се губи због нашег острашћеног односа према свету, који нам поробљава срце, због послова и појава овога света и због наше потпуне преданости свему томе.

Човек треба да омрзне оно што омета његову молитву. Душа се састоји од три силе: ума, осећања и воље, или, другачије речено, од мислене, жељне и раздражајне силе.

Оно што разуму ствара потешкоће у молитви јесте његова гордост. Гордост рађа властољубље и веру у сопствену снагу, а ако је човек уверен у себе, не може да се моли. Његова молитва претвара се у научени монолог и њему Бог више није потребан. Ум који се узда у себе просто се искључи кад је у питању веза са Богом и под дејством гордости и страсти властољубља труди се да из спољашњег знања црпи снагу и да у њему пронађе оружје и сјај своје величине. Ту се појављује радозналост ума. Човек се тада преоптерети непотребним знањем које сматра својим интелектуалним богатством. Оно потхрањује његову гордост, а сујета тражи све нова и нова знања. Такав човек личи на шкртицу који с улице све довлачи у своју кућу. Његова соба личи буквално на сметљиште и због те старудије му је тешко да у њој дише и креће се. Но уместо да све то избаци из своје собе, он наставља да скупља непотребну старудију. Ум који је оптерећен непотребним знањима, стеченим из сујете и радозналости, вуче душу надоле. Он је попут птице за чија је крила привезано олово и ма колико то она желела, не може да узлети јер је спутава терет који је вуче ка земљи, па се зато само немоћно копрца.

Узвишена молитвена стања обично достижу људи простог ума и срца или пак они који сматрају да су раније стечена световна знања ништавна.

Човек треба да одбаци непотребна знања и тако у души направи слободан простор за дејство благодати.

Лажна знања су попут табле која је толико исписана да је на њој немогуће више било шта написати или нацртати. Мржња према лажним знањима и гордости ума открива човеку тајне вере и духовну мудрост. Непознавање онога што је спољашње и пролазно, онога што не прелази у вечност, почетак је истинског упознавања духовног света и пута ка њему. Непознавање онога што нам није потребно за спасење и што се односи само на ток живота на земљи постаје плодно тло на којем расту цветови духовне мудрости. Птица која се извуче из замке, слободно узлеће увис. Ум који се од многога знања окрене ка дечијој простоти, улази у унутрашњу клет где насамо разговара са Богом.

Поставља се питање шта треба учинити да се пресече ток информација које нас оптерећују? Прво се треба одрећи онога што је грех и што нам очито наноси штету, затим онога што је непотребно и на крају треба оно што нам је заиста потребно свести на минимум, на оно најнеопходније. Притом човек неће изгубити на квалитету рада јер ће уместо механичког памћења код њега да се пробуди стваралачко и научиће да кроз мало постиже много.

Следећи непријатељ молитве су уживања која саблажњавају човекова осећања. То је емотивна провокација којој се човекова душа предаје више но било чему другом. Уживање је сурогат среће, демонска подвала која има за циљ да човеку замени изгубљену духовну радост. То се завршава туробним осећањем унутарње празнине и што је уживање било интензивније, то је јачи осећај губитка који се касније јавља. Након емотивног заноса душе следи нека врста њеног пада, нешто што личи на сенку смрти. То је најпоузданији знак да уживање одваја душу од Бога – Извора живота.

Савремена култура, уз малобројне изузетке, представља култ уживља, понекад у изразито накарадном и непристојном виду, а понекад под споља привлачном маском врлине. Страсно срце не може бити делић неба и зато постаје само шака земље. Срце запрљано и изнемогло од наслада не само да не може да се моли, већ се чак и опире молитви и мрзи је баш као што псето мрзи онога ко покушава да му отме отровани комад меса. Такав човек се или потпуно клони молитве или, пак, само изговара научене речи као склоп звукова не схватајући ни Коме се обраћа, ни шта тражи, то јест код њега од молитве остаје само спољашња форма.

Да би човек научио да се моли, мора да омрзне уживање као свог непријатеља, да одбаци оно што изазива страст па макар то било подједнако тешко као што је то, по Спаситељевим речима, одсећи себи руку или ископати око зато да би се ушло у Царство Небеско (види, Мт. 5, 29-30). Свет жестоко брани своје право на страст и уживљање сматрајући да је то главни циљ човековог живота. Управо због тога се сва уметност и бави тиме што леш који се распада од уживања и наслада украшава свиленом одећом и златом.

Страст се најчешће буди чулним сликама и представама и зато се за молитву треба припремити тако што ћемо те слике, које су изазване световном уметношћу и књижевношћу, као и маштом и фантазијама, немилосрдно протерати, као лопове који су провалили у нашу кућу.

Молитва је огледало човековог унутарњег стања. Она је провера верности човекове душе Богу.

Трећа сила душе јесте сила воље. Од ње зависи човекова способност да се концентрише на оно што му је на потребу и да заштити ум и срце од непотребних ствари. Понекад ту силу називају храброшћу душе. Вољу слаби исто што и ум и срце, а то су многа знања, претерана брига и сујета, заборављање онога што је најважније и упадање у замку уживања. Особине воље су одлучност и трпљење.

Троделна душа у молитви постаје троједина.

Бели цвет се посебно истиче на црном фону. Духовна светлост постаје нарочито интензивна на пољу вољног незнања. Апостол Петар је рекао Христу: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19, 27). Оставили све значи оставили земне обичаје, законе, представе и знања, оно што свет даје својим синовима, односно оставили своје људске помисли и жеље. Ићи за Христом значи ићи путем молитве, путем који пролази кроз човеково срце. Зато се истински могу молити само они који, слично апостолима, могу рећи: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли.

Молитва је смрт и васкрсење. Ко не умре за свет, не може васкрснути за вечност. Ко се није одрекао себе, не може пронаћи себе.

текст преузет са МОЛИТВА – АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s