Молитва ће бити услишена ако је искрена

Знаменити о. Јован Кронштатски је имао велики дар молитве. Његове молитве су доносиле исцјељења многим болесницима. Када се догодило исцјељење једног од болесника, нека жена клекну на кољена и узвикну: – Оче свети, ти си велики чудотворац!
На то јој о. Јован одговори: -Ништа ја посебно не чиним, што и ти не би могла чинити помоћу искрене молитве.

Шта је и каква је то истинска молитва?

Истинска молитва је вапијање Богу из дубине душе. То је вапијање Богу као једином спасиоцу. Примјер би могао да буде утопљеник који не тражи помоћ од оних што су далеко, већ од онога што је близу (на обали). Ако је то вапијање свакодневно тј није везано само за вријеме невоље, онда је то истинска и искрена молитва Богу. Он је тада близу и притиче у помоћ. Као потврду наведеном имамо примјере у Светом писму
Богослужења током Часног поста су испуњена изводима из Старог завјета.
– Очи су Господње обраћене на праведнике и уши Његове на вапај њихов. Вапију праведни и Господ их чује и избавља их од свих невоља њихових. Господе Боже, Спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред Тобом. Смилуј се на мене Боже, јер Теби вапијем сав дан. Господ је близу свих оних који Га призивају, жељу испуњава онима који Га се боје, јадања њихова чује и помаже им.

Овако се, драга браћо и сестре, молио цар Давид, један од највећих молитвеника у историји свијета. Цјели Псалтир (једна од књига Старог завјета) је зборник молитава у којима проси од Бога оно што му свијет није у могућности дати. Он у истом објављује да је Господ чуо и услишио његове молитве. Овако се могао молити само онај који осјећа да је Бог жив и да је близу. Он узвикује: -Жив је Господ мој! Затим дивно говори о свеприсуству и близини Божијој: – Куда бих отишао од Духа Твојега и од лица Твојега куда бих утекао? Да изађем на небо – Ти си тамо, да сиђем у ад – ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора и онде ће ме рука Твоја водити и држати ме десница Твоја…

Наведени стихови показују каква је божанска визија једног видовитог човјека, једне просветљене душе. При оваквој визији и оваквом схватању Бога, као живог и блиског Створитеља и Спаситеља, вапијање за помоћ је сасвим разумљиво. Зар онај који је жив и који је близу да не помогне свима који Га поштују и који од Њега траже помоћ?

Свето писмо је пуно тих примјера.

Када је Мојсије повео израиљски народ из мисирског ропства, народ се нашао у погубном положају притјешњен напријед – Црвеним морем, а назад – мисирском војском. Народ је био ван себе, чуо се плач жена и дјеце, јер поћи напријед значи утопити се, а поћи назад је значило покољ. Мојсије завапи Богу и тај вапај Бог је чуо и услишио, па израиљски народ на чудесан начин би спасен. Израиљци прођоше између раздјељене воде, а мисирска војска би потопљена у води.

-Господе помилуј! Завапи ап Петар Спаситељу када је почео тонути у мору и Он га спасе од валова
-Помилуј ме Господе, сине Давидов, кћер моју веома мучи ђаво! Повика жена хананејка и Господ је услиша и рече јој: – О жено, велика је вјера твоја, нека ти буде како хоћеш. Тако оздрави кћи њена.
-Помилуј нас Исусе! Вапије десет губаваца и Господ их исцјели

Примјера има још много, а сви они су типични примјери јеванђелске молитве као и да је Бог услишио исте.

Ап. Павле објашњава молитвено обраћање Богу као неки нарочити благодатни дар хришћанима: – Јер не примисте духа ропства да се бојите; него примисте Духа посинаштва којем вапијете – Ава, Оче! (Рим.8,15).

Значи, ми хришћани се не молимо Богу онако законски као фарисеј из Христове приче, који је тражио од Бога оно што је он дао Богу. Са јеванђелског гледишта фарисејева молитва више личи на неки трговачки обрачун с Богом, но на молитву.

Хришћанин се моли Богу као своме Оцу, просећи од Њега милост и помоћ, али без позивања на нека своја добра дјела, већ на немоћ своју. Образац молитве нам је дао сам Спаситељ. Господња молитва (Оче наш) треба да буде саставни дио сваког нашег молитвеног обраћања Богу.
Како се молити да би молитва била услишена?

Спаситељ каже: – Бог је дух и који му се моле, духом и истином треба да се моле.
Прво – духом, друго – истином. Шта ово значи?
Духом – то значи цијелим унутрашњим својим бићем, срцем и мислима. Сви спољашњи знаци молитве без овог унутрашњег вапаја мало помажу.
Истином – то значи без лагања Господа, без очекивања помоћи са друге стране, већ са истинском надом у Бога.

Ово је важно да зна сваки хришћанин да би знао да се правилно моли. Сваки који каже да му Господ није услишио молитву, хули на Бога. Оптужујући Бога, он оптужује самога себе, јер показује да је молитва била неправилна, да је била посљедица невоље, да се молио свима и свакоме прије но Богу и тако је не само изједначио Бога са људима, већ Га је и понизио, јер се разним гатарама и надриљекарима обратио прије но Богу.
Због тога не треба да чекамо тешке тренутке па да се обратимо Богу. Треба да се трудимо да бар неколико минута дневно посветимо искреној молитви, а да то што чешће учинимо породично у св храму. Посебно то треба чинити у вријеме када постимо и припремамо се за свету тајну причешћа.

Помолимо се Господу да нам утврди вјеру, да наша добра дјела и искрене молитве прими као наш залог на Страшноме суду, да нам опрости сагрешења наша, јер је Он милостиви Бог наш, којем нека је слава у вјекове. Амин.

текст преузет са СНАГА ИСКРЕНЕ МОЛИТВЕ БОГУ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s