СВЕТА СВЕТА ЛИТУРГИЈА

Нећемо се овде бавити детаљима расправе између “новотара” и “зилота” (како себе међусобно називају). Са обе стране изречено је много неодмерених и ружних речи које нису послужиле приближавању ставова и међусобном разумевању, већ само дубоком укопавању ровова и исцрпљивању какво иначе доноси рововско ратовање.

Узмимо да се у најбољем смислу- једна страна више бавила активирањем верних у Светој Служби, а друга очувањем Тајне. Осим честог или тек повременог причешћивања, једна од препознатљивих тема расправе постали су иконостас и царске двери на иконостасу. Да ли за време службе двери треба да буду отворене или затворене? Упрошћено, једни сматрају: ако су двери отворене, тиме се постиже активирање верних у Литургији, свест о заједничком приношењу дарова и силаску Светог Духа на све окупљене у цркви. Позивају се на старију праксу цркве. Црква је заиста Тело Христово па је одвајање свештеника као главе сабрања најблаже речено – лош знак. Ако су затворене – други сматрају да се боље чува Тајна за коју нису увек сви подједнако спремни и избегава се брисање границе између римокатоличког богослужења и православне Свете Литургије, то јест спречава се релативизација и угрожавање Истине Православља. Позивају се на новију праксу Цркве.

Човек се запита да ли се можда ове две добре и озбиљне полазне намере могу некако помирити. Макар до извесне мере. Можда и могу, или макар се силна енергија покренута у сукобу може конструктивно усмерити. Постоји један детаљ из некадашње црквене праксе на који су указивали неки озбиљни теолози који нуди занимљив поглед на Литургију. Наиме, у некадашњој пракси Цркве, постојао је један важан тренутак који је оставио траг и у Литургији коју данас служимо. На крају првог дела Литургије, такозване “литургије оглашених” ђакон изговара “Оглашени изађите! Нико од оглашених да не остане!”. Некада су после овог позива излазили из цркве сви оглашени (они који се тек спремају за крштење, “катихумени”), али и сви они који се из било ког разлога неће причестити на тој литургији! Верни, одређени за то, затварају и закључавају за онима који изађу врата цркве! Они који остану, учесници су “Литургије верних”. Молиће се, предвођени свештеником и ђаконом, и сви ће се причестити. Можда су двери (врата) заиста од посебне важности, али не толико отварање и затварање током Службе царских двери колико улазних врата цркве?

Свако ко иоле редовно долази на Литургију, и има иоле свест о заједничкој молитви и причешћивању, може да замисли последице обнављања ове праксе. Она мири и потпуну отвореност и затвореност која чува Тајну. О набоју молитве који се формира у тајанственом затвореном простору Светиње не треба трошити много речи, као ни о томе да се онда може наслутити како на околину делују они који после овакве Литургије и Светог Причешћа изађу из затворене цркве. Такође може се замислити и колико се повећава жеља за учествовањем у Светој Литургији до краја оних који су из цркве морали да изашђу после литургије оглашених.

Занимљиво је да ни једној ни другој сукобљеној страни не смета обесвећивање Тајне њеним директним телевизијским преносом који се редовно организује за велике празнике. Камера хладно приказује све детаље Литургије, понекад скоро да улази у Свети Путир и све то бачено је под ноге баш свима. И вернима и невернима и непријатељима. Заједничка молитва свих за све, естетски моменти службе са појањем и малим входом, читање јеванђеља и проповед која му следи (понегде се и данас проповеда одмах после јеванђеља док сви још увек памте шта су чули), довољни су за мисионарску па и молитвену функцију Литургије без причешћа. Утолико би међу првим конкретним и видљивим потезима у црквеној обнови било то да се по завршетку литургије оглашених а пре литургије верних угасе камере и из цркве изађу сви који се неће причестити! Литургију можда могу да се снимају само они који су добили посебни благослов и којима је циљ да уметничким средствима представе Литургију широј публици. Па и то са одређеним ограничењима. Осим очувања Тајне, можете да замислите какав би то мисионарски (да не кажем пропагандни) значај имало међу оним неупућеним Србима. Да нешто не могу тек тако да процењују са висине, уз зевање и бурек, него да и за њих Литургија остане као Тајна у којој могу да учествују тек ако се потруде. Ви то можете да затражите. Можете да лобирате, да љубављу извршите притисак на свештенство и епископе да не допусте обесвећивање Тајне!

Неко ће наравно рећи – па онда ће сви једноставно хтети да остану у цркви и причешћиваће се без икаквог критеријума. Да ли ће баш бити тако? Да ли је Народ Божији баш толико бесловесан? Уосталом, није довољно само извести један овакав радикалан а неопходан потез. Потребно је уз њега активирати целокупан црквени живот, увести сталне озбиљне разговоре о вери у парохијама. У садашњим околностима – тешко, али никако немогуће. А ако се то, или за почетак нешто слично, не уради – све расправе о Светој Литургији биће бесплодне и имаће у најбољем случају само академски значај.

Не заборавите оно што многи од вас већ знају – обновљена Света Литургија постаће реактор обнове црквеног живота на здравим основама, а самим тим и покретач враћања живота овом народу и земљи на самрти.

преко СВЕТА СВЕТА ЛИТУРГИЈА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s