Проповед у трећу недељу Часног поста

Недеља Крстопоклона

 У име Оца и Сина и Светога Духа!

 „Ко хоће да иде за мном – говори Господ Сведржитељ, нека се одрече себе, узме крст свој и иде за Мном“ (Мат. 16, 24). И још каже: „Ко не узме крст свој и не иде за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38).


Ово су јеванђељске речи, драга браћо и сестре, које увек слушамо у ову трећу недељу Великог поста, када нам наша Света Црква Православна одреди да се сећамо и славимо Часни Крст Христа Господа на коме Он разапет беше и са кога Васкрсе и нови живот свету донесе. Познавајући слабу природу људску и грешнога човека на земљи који свим силама душе своје настоји да овај ток поста часно да доврши, мајка наша Црква Христова, након три недеље телесног и душевног подвига, предлаже нам Крст, утехе ради, јачања у вери и наде ради на долазак Васкрсења као круне свег нашег настајања. Литургичко искуство наше Свете Цркве нас учи да је „Крст темељ Цркве, тврђава Васељене, сила немоћнима, лекар болеснима, очишћење губавима, опорављење раслабљенима, хлеб гладнима и извор жеднима“. Једном речју, за истинског и правог Хришћанина, Крст је све у његовом животу.

Веома је интересантна, драга браћо и сестре, логикао овог Крста којим се ми хришћани веома често хвалимо и кога славимо, а ту логику Крста треба посматрати кроз целокупно Новозаветно учење Господа нашега Исуса Христа. У свом домостроју спасења и обожења човечанства, Господ Христос се увек руководио натприродном логиком која се тешко може схватити овоземаљским начином размишљања. Нпр: по људској логици, телесно рођење је главна капија живота, док Христос говори о духовном рођењу као услову за улазак у Царство Небеско. У хришћанству смирени наслеђује Царство, кротки добија земљу, побеђује онај који насилнику окрене други образ, богате се они који поклањају, владају људима они који им служе, Васкрсавају они који се распињу Христа ради. Свет се руководи правом јачега, док Хришћанство правом праведнијега. Свет се руководи разлогом кориснога, док Христос разлогом моралнога. Свет тражи доказе моћи и мудрости, а Господ доказе чистоте и праведности.

У времену до доласка Христовог, дакле у Староме Завету, Крст је служио као нешто срамно и страшно, и на њему су разапињани само најгори разбојници и преступници закона. Али, од онога момента када је на Крсту разапет Син Божији и када је на њему умро и са њега Васкрсао, Крст је постао симбол радости, слободе и ликовања. Када је са Крста изговорена она света порука целоме човечанству: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 24), логика Крста је постала доминантна код свих честитих и поштених људи.

Ко жели и настоји да буде истиснки хришћанин, да воли своје ближње, па и своје непријатеље, не може то учинити без Крста и крстоношења. Ко жели да ствара потомство, да поучава друге, да помаже сиромашне, да себе усавршава и спасава у вери и кроз веру, не може успети без Крста. Стога и Свети Јован Златоусти каже да све оно што се односи на нас у овоземаљском животу, обавља се помоћу Крста. Рођење, крштење, исповест, Причешће, рукоположење свештенослужитеља или ма шта друго, свуда пред нама иступа овај симбол победе. Зато људи знак Сина Божијег са великим задовољством стављају свуда: на кућама, по зидовима, на раскрсницама, на вратима, на челу, у души и свуда је он симбол спасења и свеопште слободе. Свети Јефрем Сирин, велики теолог Православља, каже следеће: „Крсте је васкрсење мртвих, узданица хришћана, палица хромима, утеха беднима, узданица богатима, обарање гордима; Крст је застава победе над ђаволима, Крст је васпитач младима, нада очајницима, утеха тужнима; Крст је чувар деце, слава људима, венац старима; Крст је темељ Цркве и тврђава Васељене“.

Немогуће је урадити ни једно добро дело, нити се спасти без крста. Наш крст и наша крстоношења су и наше несреће, наши промашаји у животу, патње у породици и друштву, љубав према живим и жалост за умрлим сродницима. Волети некога, а не бити вољен, то је крст. Живети са оним који те мрзи, и то је крст. Подносити неправду, лаж и клевете, сведочити истину међу лажљивцима, исповедати Бога међу многобошцима, волети оне који нас мрзе, благосиљати оне који нас куну, чинити добро онима који нам пакосте, све је то, драга браћо и сестре, крст и крстоношење и он је свуда где год постоји икономија спасења. За хришћанина, Крст је цео овај свет, он је смисао хришћанског живота, оружје нашег војевања, слава нашег понижења, нада нашег Васкрсења.

Хришћанин је без крста, драга браћо и сестре, као војник без оружја, као цвет без мириса и плода, као столар без алата итд. Господ наш Исус Христос који је и сам носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као симбол нашега живота, као знак нашег заједничарства са Њим. Он није позвао своје следбенике на славу, већ на Крст и страдање за бољи свет и живот. Што је хришћанин већи и светлији, утолико већи и тежи крст носи у своме животу. Свет је увек разапињао добре, а повлађивао злима, прогонио праведне, а штитио грешне. Одувек је свет убијао христосе, а ослобађао вараве, јер се руководио логиком овога света, док су хришћани одувек живели за онај други свет. Најслађе воће осе највише нападају, најмирисније цвеће инсекти највише опседају, најбоље људе често сналазе највеће несреће.

На Крсту је, драга браћо и сестре, увек истина, а под крстом лаж, на Крсту је увек љубав, а под крстом мржња. На Крсту је стално Христос, Син Божији, а под Крстом разбојник Варава. Све што је честито и племенито улази на уска врата Царства Божијег, а што је зло и покварено узлази на пространа врата у живот. Стаза поштења је много трновитија од пута лажи и заблуде, сила љубави је много тежа од силе мржње. Носити крст Христов много је напорније од неношења и не идења за Њим. Али, и поред тога, Свети апостол Павле каже у Посланици Галатима (6, 14): „Да се ничим других не бих хвалио, осим Крстом Господа нашег Исуса Христа, кога ради разае се свет Њему и Он свету“.

Сви ми, драга браћо и сестре, који носимо у овоме свету назив хришћани, позвани смо од Господа да се руководимо логиком Крста Његовог, а не логиком корисног, удобрног и слатког. Јер, реч је Крстова лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила Божија – каже се у Светоме Писму.

И у ове дане, Великог и Часног поста, када са великом надом жељно очекујемо празник над празницима – Васкрсење Христово, поклонимо се Крсту Господњем и њиме се утешимо, оснажимо и охрабримо. Носимо стрпљиво Крст Његов кроз живот овај земаљски, да бисмо га били достојни у Небеском Царству. Распнимо тело своје греху, да бисмо били живи у Христу Исусу Господу нашем, и да бисмо заједно са Светим апостолом Павлом и ми могли победоносно узвикнути: „Са Христом се разапех на Крсту, и не живим више ја, него живи Христос у мени. Амин“.

текст преузет са Проповед у трећу недељу Часног поста

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s