„ПОТАПАЊЕ ВАЉЕВСКЕ ГРАЧАНИЦЕ“ – Миодраг Томић Стублински

Сатана се зацарио јесте,
у Држави без Срца и главе,
Место срца сподоба без лица,
место Главе светска варалица
Први смрди Андрићу на венцу,
други служи Енглезу и Немцу.
Кад државно благо похараше,
фашистима фирме распродаше.
Свету земљу поклонише псима,
Сатанином коту Шиптарима,
Ал ту краја пропасти не беше,
док последњу пару не узеше,
Да несрећа буде већа наша ,
на власти је пријатељ Усташа,
Руши Цркве калуђере бије,
по Србији подуже џамије,
турско царство полако обнавља,
на костима српског православља,
Још велича Степинца убицу,
И ваљевску руши Грачаницу,
У Савинцу храст Немањин секу,
док с Икона реке суза теку .
ал не види фашистички слуга ,
стиго рачун за наплату дуга,
С неба стигла жарка светлост бела,
рука правде светог Архангела,
Не зна овај Врховник без главе
што га жбири Сатанини славе,
да ко дирне Цркву и Олтаре,
и Светиње Немањићке старе,
и Крст часни потопи у воду,
судија ће бити свом породу.
К`о Салома игра за Ирода,
а кад Цркву потопи та вода,
из воде ћеш зачути опело,
како твоје сахрањује дело,
Над водом ће орао да пишти,
док ти грешни пород не уништи.