„Порушен храм“ – Исаије Митровић

Стоји порушен храм. Потпуно га усташе
Опљачкаше и још већу бацише љагу
На себе. Свештеника старог заклаше
Без сажаљења на црквеном прагу.

Зидине стрче само. Из гомила камења
Одроњеног, смрвљених цигљи и песка
Изникла трава дуга, дивља ружа и вења
Автика оштрог воња и шибљикаста леска.


И тужну слику ову пролећно сунце врело
Неукротљивом снагом весело обасјава
Из шупљине зидина излећу ласте смело
И на огревку гуштер покоји спава.

Поврх рушевина на куку врлетном седи
Старац-чобанин, челом је ослоњен о штаку,
Ћути. Али када на олтарској сурог греди
Запева мила ласта. Прену се, сврну јаку

И лагано устаде. Отвори старе очи своје
Гледа је и слуша је. Пев њезин га боли
Сети се попе старог како у цркви поје
Па задрхта, скиде капу и топле сузе проли.

Исаије Митровић
из необјављене збирке песама „Испаштање“ (1941-1944)
преписано из црквеног календара „Црква“ из 1983. године

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s