У једној штали хранио газда свог јахаћег коња. Коњ је имао лепа јасла, а у њима увек свежа сена и довољно зоби. А у истој штали, у једном куту, била је привезана и мазга, коју нису неговали и тимарили, а хранили су је тек да не скапа од глади. Једаред, усуди се мазга па рече коњу:
– Ја знам да си нешто друго него ја, па нећу с тобом да се барабарим*. Али ипак не знам зашто нећеш никад ни да ме погледаш, а камоли даса мном коју проговориш. Зашто се тако поносиш?
Коњ се и не осврну на њу, али ипак одговори:
– На мојим прецима јахали су цареви и краљеви и најславније војсковође кад су ишли у рат. Ја се, дакле, не могу дружити ма с киме.
– Тако је – одговори мазга и уздахну.
Мило бејаше коњу чути да му се признају такве заслуге, пак се обрну да погледа мазгу. И одмах опази да на леђима има крст, пак је запита:
– А откуда теби тај крст на леђима?
– То је спомен из старих времена – одврати мазга скромно.
– А какав је то спомен?
– Та знаш, на једноме моме претку јахао је Христос Спаситељ кад је улазио у Витлејем. Па од тога доба ми се рађамо с крстом на леђима.
Коњ се застиде и поче премишљати како је гадна претерана гордост, а како је лепа питома скромност.
*) Барабарити се – равнати се, упоређивати се, мерити се
Јован Јовановић Змај
текст преузет са Коњ и мазга
духовна оаза 