Старац Порфирије Светогорац о молитви

Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. …
Ћутање срца се јавља онда када ништа не одвлачи товју пажњу. Напротив, ти тада живиш сам, пред Самим Богом. Бог је свуда присутан и све испуњава. Трудим се да узлетим до бесконачности, до звезда, но мој ум тоне у величанству свемогућства Божијег, размишљајући о раздаљинама које се броје милионима светлосних година. За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју  како бих се сјединио са Њим, како бих се причестио Божанством…

На благ начин унесимо Христа у свој ум изговарајући молитву Исусову

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: „Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем“, јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: „Узнапредовао сам“, па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. … Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, и то благо, без притиска, без принуде.

Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!

Када се молимо за друге, говоримо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква једу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно Тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште: сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Тако се нешто догодило на дан Педесетнице. Када сви, у исто време и у истом простору, слушају Псалтир и све друго што се чита на богослужењима, онда се они при слушању сједињују благодаћу Божијом, јер оно што изговара чтец (читач), то сви слушају и сви у томе учествују. Умножава се духовна снага многих, као да гледају нешто лепо и као да то гледају сви заједно са чежњом. Е, то њихово виђење, које се усмерава на то нешто лепо, уједињује их једне са другима. Као пример наводим избављење апостола Петра из тамнице: „…А Црква се усрдно мољаше за њега Богу“ (Дел. ап. 12, 5). Та молитва је ослободила Петра тамничких окова.

Љубав, служење Богу, чежња за Богом, сједињење са Богом, сједињење са Црквом – то је рај на земљи. Ако задобијемо божанску благодат, онда је све лако, радосно, и све је благослов Божији. Хајде, пронађи ми неку религију која човека чини савршеним и срећним! Жалибоже, жалибоже, што ни ми сами не разумемо ту величину сопствене вере!

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј их“. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велку духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божију. Кад осећате велику љубав и кад вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али, при том вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Ви се жалостите када други нису добри, док би требало да се предајете молитви како би се дошло до жељеног циља помоћу благодати Божије. Ви указујете на добро ослањајући се на своју мудрост, а то, у ствари, и није баш толико исправно. Тајна је нешто друго. Тајна није у ономе што ћемо рећи или што ћемо саветовати другима. Тајна је у нашој преданости и посвећености, у нашој молитви Богу да код наше браће и наших сестара завлада, благодаћу Божијом, оно што треба. У томе је тајна. Оно што ми не можемо да учинимо, учиниће Његова благодат.

У мом животу прво место заузима молитва. Не плашим се пакла, нити мислим на рај. Само иштем од Бога да се смилује на сав свет, па и на мене. …

Молим се за вас када сте у тешкоћама, али то није довољно. Моја молитва треба да наиђе на одзив и са ваше стране. Бог, Који нам шаље Своју благодат, треба да затекне наше руке раширене у загрљај, како бисмо примили Његову благодат. Даље, што дог Он допусти, биће на нашу душевну корист. … Молите се за оне који вас оптужују! Говорите: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, а не „помилуј га“, па ће тако вашом молитвом бити обухваћен и онај ко вас за нешто окривљује.

Дешава ли се да од некога чујете нешто што вас жалости? Бог зна за то. Ви само раширите руке своје ка Богу, говорећи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Учините да ваш ближњи буде једно са вама. А Господ зна шта га мучи у дубини његове душе, па ће, видећи вашу љубав, похитати у помоћ. Он истражује најдубље жеље људскога срца. …

Молите се за очишћење свакога човека, како бисте подражавали анђелски начин живота у вашем животу. Јесте, анђели се не моле за себе. Тако и ја чиним. Молим се за људе, за Цркву, за Тело Цркве. Док се молите за Цркву, истовремено се ослобађате страсти. Док славословите Бога, ваша душа смекшава и освећује се божанском благодаћу. Жеља ми је да се научите овој вештини.

Бог жели да се уподобимо анђелима. Анђели само славослове Бога. Славословље – то је њихова молитва. Само то. Врло је деликатна ствар славословље. Оно надилази људске датости. Ми људи смо веома вештаствени и приљубљени за земаљско. Стога се и молимо Богу користољубиво. Молимо Га да нам Он среди наша питања, да добро напредују наше продавнице, наши послови, наше здравље, наша деца. Молимо се, међутим, на људски начин и у духу користољубља. Славословље је некористољубива молитва. Анђели се не моле да би нешто задобили; они су несебични. Бог је и нама пружио могућност да наша молитва буде трајно славословље или анђелска молитва. Ту се крије велика тајна. Кад уђемо у такву молитву, стално ћемо славити Бога и све ћемо препуштати Њему онако како се моли света Црква наша: „…Сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Ово вам је „виша математика“ наше религије!

Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита“, Беседа, 2005.
Извор: Саборна Црква у Београду
преузето са Старац Порфирије Светогорац о молитви

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s