„Није ми жао прошћа“ – Љиљана Браловић

Буктало је лето сред винограда,
умила роса земљи лице,
у рат су позвали Милорада
да родној груди брани границе.

– Проклета је судбина нас сељака –
рече Милорад и задену за блузу
круницу мака.

-Сељака зову само у рат и на кулук,
остадоше ми у балканским отац и брат,
а бојим се, ратоваће и унук.

Није ми жао да изгубим главу,
ни што нећу пробати грожђе,
жао ми што не научих сина Саву
како се побија и поплиће прошће.

Ноћ је била априлска, плава,
у ваздуху мирис свеће воштанице,
у рат су позвали и Сава,
опет над Србијом лете злосутнице.

Ове су руке сељачке створене
само за пушку и мотику,
помисли Саво и пође
да не окаља образ и очеву слику.

– Није ми жао младости, ни родне куће,
ни расцвалих шљивика у априлско свачуће;
жао ми што не научих сина Милоша, једино дете,
како се котобањ од врбовог прућа плете.

Растао Милош без оца и деде,
свака му мука падала на плећа,
мотиком је крчио пут из беде,
а несрећу увек прати несрећа.

Орао Милош њиву крај потока,
небо беше спустило веђе,
побеже му сребрна птица из ока –
уби га комшија због међе!

Поломише се крила, осуши се корење,
тужно сави врба олистало пруће,
заплакаше слике уклесане у камење,
погибе и последње мушко из куће.

Није ми жао прошћа,
нити котобања од врбовог прућа,
жао ми због те међе,
због ње се затвори кућа.

Љиљана Браловић