„Није ми жао прошћа“ – Љиљана Браловић

Буктало је лето сред винограда,
умила роса земљи лице,
у рат су позвали Милорада
да родној груди брани границе.

– Проклета је судбина нас сељака –
рече Милорад и задену за блузу
круницу мака.

-Сељака зову само у рат и на кулук,
остадоше ми у балканским отац и брат,
а бојим се, ратоваће и унук.

Није ми жао да изгубим главу,
ни што нећу пробати грожђе,
жао ми што не научих сина Саву
како се побија и поплиће прошће.

Ноћ је била априлска, плава,
у ваздуху мирис свеће воштанице,
у рат су позвали и Сава,
опет над Србијом лете злосутнице.

Ове су руке сељачке створене
само за пушку и мотику,
помисли Саво и пође
да не окаља образ и очеву слику.

– Није ми жао младости, ни родне куће,
ни расцвалих шљивика у априлско свачуће;
жао ми што не научих сина Милоша, једино дете,
како се котобањ од врбовог прућа плете.

Растао Милош без оца и деде,
свака му мука падала на плећа,
мотиком је крчио пут из беде,
а несрећу увек прати несрећа.

Орао Милош њиву крај потока,
небо беше спустило веђе,
побеже му сребрна птица из ока –
уби га комшија због међе!

Поломише се крила, осуши се корење,
тужно сави врба олистало пруће,
заплакаше слике уклесане у камење,
погибе и последње мушко из куће.

Није ми жао прошћа,
нити котобања од врбовог прућа,
жао ми због те међе,
због ње се затвори кућа.

Љиљана Браловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s