„Плач“ – Ивана Прлина Никодијевић
Корачам улицом празном док срце ми обруч стеже. Стижем до срушене Цркве, сузе низ лице беже. То беше Црква Успења, – сад је само рушевина. Плачу над њом и небо и земља. На разваљеним вратима икона тужно сведочи страдање Цркве Христове што веру и радост точи. Унутар зидина чујем фресака уздахе и плач, на крову…