Корачам  улицом празном  док срце ми  обруч стеже. Стижем  до срушене Цркве,  сузе низ лице беже.  То беше Црква Успења,  – сад је само рушевина.  Плачу над њом и небо и земља.  На разваљеним вратима  икона тужно сведочи  страдање Цркве Христове што веру  и радост точи.  Унутар зидина чујем  фресака уздахе и плач,  на крову…