ОСНОВНО ПОВЕЗИВАЊЕ

Модерни живот (што укључује и ови његову „постмодерну“ фазу) под заставом слободе од свих веза, родбинских, националних, сад већ и професионалних, оставио је човека усамљеним и незаштићеним. Човек постаје идеалан објекат власти, а захваљујући монструозним, привидно безазленим психолошким техникама, људи сад више нису у стању ни да се буне због свог неподношљивог положаја. Осећају се кривима због неуспеха у свету у каквом заправо никад и нису желили да успеју и да му се прилагоде, и тако постају још изолованији.

Разрешавање проблема насталих због добровољно па и радо пригрљеног индивидуализма (који нажалост има и своје наличје) данас можда може да понуди само Црква.
Многи би волели да Црква послужи у проналажењу новог модела међуљудских односа, али су разочарани пасивношћу Цркве, и још више, материјализмом који је обојио њену организациону структуру. Циљ овога што пишемо је да подсетимо да Цркву не чини само професионално свештенство и да чак и ако велики део свештенства престане да извршава своје обавезе на прави начин, то не ослобађа остатак Цркве од одговорности. Ако запарложена мрежа личних интереса блокира активност Цркве и спречава је да у пуноћи буде узор и лек, онда промену могу покренути они који нису робови те мреже. Народ Божији је четврти род свештенства а обнова црквеног живота тренутно може кренути само од њега. Има сасвим довољно харизматичних и ентузијастичких монаха и свештеника и епископа који ће помоћи да ствар не склизне ван црквених оквира (надамо се да и многи други могу такви да постану), али је пре свега неопходно да се удахне енергија промене. Она може доћи само од Народа Божијег, од верујућих људи и оних који желе да верују.

Уколико не успе покушај обнове Цркве, чека нас вртлог у коме нећемо имати никакву контролу, али ни заједничку снагу преживљавања. Уколико обнова црквеног живота успе – постоји шанса да се у комбинацији традиционалног и нових решења пронађе не само модел који ће помоћи да опстанемо него можемо постати корисни и другима. Како је то визионарски рекао Свети Николај Српски: „Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то је његов сфиникс.“

Наличје индивидуализма свуда у свету има ружне последице. Рекло би се у Србији – најружније. Извитоперене су чак и здраве основе живота. Црква осим литургијског језгра у искуству има начине преношења Божије благодати у све најважније етапе људског живота. Почетак обнове захтева да сви они који се у цркви редовно окупљају на литургијама слично монасима у манастирима направе скице огледног хришћанског друштва које онда могу да утичу на мењање слике целог друштва у коме Црква делује. То није нешто ново. То искуство Црква има у својој историји, у различитим облицима.

О неопходности тога да крштење повеже са Литургијом, да поново постане чин уласка у заједницу а не искључиво повод за породично славље, већ је речено. О томе да крштење, ако желимо одговорне хришћане, не може да буде без претходних припрема али и накнадних упутстава (катихеза) и о томе смо говорили. Цркве једноставно морају по моделу оних активнијих парохијских цркава да уведу редовне разговоре о вери за све чланове заједнице. О верској настави за децу и да ли ће их она оспособити за истинско учествовање у црквеном животу треба посебно говорити, али за сада треба подвући да је таква настава неопходна за одрасле и поготово за старе, који се неумитно приближавају најзначајнијем догађају живота – смрти. Верска настава за њих је можда важнија него за децу.

Важније од тог „образовног“ дела за живот заједнице је свесно и темељито враћање у Цркву како венчања, дочека новорођеног детета, крштења, праћења болести, смрти. Повезивање свега важног. И наравно, пре свега, враћање праксе солидарне помоћи, подршке и заједничких активности чланова црквене заједнице. Затим и враћање свести о одговорности према онима који нису чврсто укључени у литургијску заједницу- о мисији. Део тога тиче се непосредно литургијске праксе, а део већ залази у друштвено деловање где се мора бити опрезан због опасности утопијских пројеката, секташке логике…

У времену потпуно истањене традиције, за којом се ту и тамо скоро пародијски посеже, тешко је много тога учинити за унутрашње јачање породице, брака. Ако би се стара пракса у вези са венчањима вратила, много тога би кренуло на боље. Они који треба да се венчају појаве се на Литургији неколико недеља пре венчања. Чланови групе упознају се са чланом који им се прикључује (било младић или девојка, а могу бити и обоје). Обоје долазе даље заједно на литургије до венчања. Упознају се са људима, бивају прихваћени. да ли неко зна нешто што би могло да смета њиховом браку или је све у реду, само добронамерни необавезни савети, али у сваком случају уклапање. Као у велику фамилију. Венчање се наравно обавља у склопу литургије. Ни оно као крштење није приватни чин. Цела црква учествује. Не само рођаци и пријатељи од којих многи мисле да је црква само старинска мало накинђурена сценографија за фотографисање. Сви улажу заједничку енергију молитве за учвршћивање нове брачне заједнице. Осим заједничког ручка на коме нико никог не може да чује од прегласне музике, можда је и ово важно. Можда нешто остане да брани од криза које у већини бракова долазе.

Испраћај умрлог такође вратити у литургију. Славски колачи да се врате у цркве и да се секу такође у оквиру заједничке молитве. Да се надовежу на Литургију ако на дан светитеља има литургије, ако не макар да буде у цркви као заједнички а не приватни чин. И тако даље и тако даље…

Све ово може некоме ко није редовно у цркви као небитни формализам, у сваком случају нешто што је недовољно важно да би могло да помогне стварању језгра обнове и поправке страшног квара у кломе се налазимо. Мислимо да није тако. Све ово је неопходна прва степеница на путу обуздавања индивидуализма, омогућава онима даровитијим за веру да прикупе снаге, да се оспособе за деловање на обнови и сопственој и своје средине. Формирање здравог језгра и модела промене. Да се најзад Бог врати као критеријум вредности и деловања овог народа. Уместо егоизма који већ полако почиње да даје оправдање и најогољенијим пљачкама и извитопереностима. „Мора се, таква су времена…“

Ово јесте само услов за свеопшту обнову, али без обнове црквеног живота неће се моћи говорити ни о каквој моралној и вредносној обнови, па ни о било каквој варијанти промене друштвених и економских односа.

Ако се крене у обнову, у Цркви ће доћи до великих организационих промена. Нема разлога да оне нужно повуку и промене у догматима као што се плаше одређени кругови. Црква је и организам и институција. Овде се ради о корекцијама институције да би организам продисао свом снагом. Подразумева се – треба савладати инерцију и отпор свих оних којима тренутно стање млаког и малограђанског живота цркве одговара. Имате право да ово с љубављу захтевате и имате одговорност да учествујете у остваривању овога. Ако не желите – не очекујте никакву обнову. Без вас она се неће десити.

преузето са Ненад Илић

Једно мишљење на „ОСНОВНО ПОВЕЗИВАЊЕ

  1. Повратни пинг: ОСНОВНО ПОВЕЗИВАЊЕ | Балканска правила

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s