Шта би благост стварна била, И колико је свет сам груби, Зна то срце , драга Мати, Које Тебе силно љуби. Колико се даљи човек, Од свег виса и милина, А дато му да тражи довек- Где је Љубав баш близина. Ко верује силно у Те, Том су близу Твоје хаље, Тај пати к’о земан…

Признати стручњак на пољу људских потенцијала држао је предавање. Након уводног говора, он узе поморанџу у руке и упита публику: „Ако стиснем из све снаге ову поморанџу, шта ће изаћи из ње?“ Нека млада девојка из првог реда добаци: „Па какво је то питање? Ако стиснете поморанџу онда ће из ње изаћи сок од поморанџе.…

Корачам  улицом празном  док срце ми  обруч стеже. Стижем  до срушене Цркве,  сузе низ лице беже.  То беше Црква Успења,  – сад је само рушевина.  Плачу над њом и небо и земља.  На разваљеним вратима  икона тужно сведочи  страдање Цркве Христове што веру  и радост точи.  Унутар зидина чујем  фресака уздахе и плач,  на крову…

Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу. – Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт. – Зашто? – Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог. Причу са руског је, у слободном…

Учила ме моја бака Оченаш и Вјеровање, да прочитам по три пута свако вече пред спавање.

Био једном један цар који је, несрећно заљубљен у принцезу из суседне царевине, утеху налазио у досетка- ма и враголијама дворске будале. Богато награђиван за своје умеће да орасположи тужног цара, дворска будала једног јутра дотрча пред цара, поклони се и одушевљено поче: „Пресветли царе, ово није шала: уснио сам ноћас добру вилу која ми…

АМАНЕТ С НЕБА Полетела два анђела, Оба од Бога, И падоше пред манастир Петра Светога. Један носи златну круну Цара Душана, Други носи оштру сабљу Бега Ивана.

Дивна, родољубива песма о Косову и Метохији. Певају две девојке анђеоских гласова. Снимак се редовно уклања са јутјуба, из „непознатих“ разлога. Успех да пронађем снимак, а допуњавам га и стиховима (хвала Огњени Лазић 🙂 ): Хеј црвен цвете прерасла те трава, Пет годиница нисам тебе брала. Косово ми пиле крилом сузу крије, Дадоше те питао…

Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца – за казну родитељима – ударе често у супротну страну, и постају развратна.…

У Москви на Немачком гробљу постоји гроб доктора Гаса са натписом: „Пожурите са чињењем добра!“ Тај доктор је многима био познат по самилости и спремности да помогне болеснима. Ево шта се с њим догодило. Било је тешко време и стални напади разбојника представљали су уобичајену појаву. Једном су напали и доктора Гаса. Доктор замоли разбојнике…