Богомати к’о воштана свећа,
Бледа гледа Свог Сина висећа.
Пречиста Му Крв се низ Крст слива,
Грешну земљу од греха омива.
С крвљу Сина Мајка сузе меша,
Срце Своје на Крст Његов веша:
– Сине Драги, ко сме добар бити,
Ако мора на Крсту висити?
– Мајко Моја, ово још крај није,
Под Крстом се васкрсење крије.
– Сине Драги, како си осамљен,
Од најближих другова остављен?
– Мајко Моја, са Мном Отац стоји,
Веће друштво но сав свет што броји.
– Сине Драги, боли ли Те глава,
Крв Ти тече, црвени се трава?
– Мајко Моја, све Ме, све Ме боле,
А највише судба оних доле.
– Сине Драги, Мој очињи виде,
Гле, како се сви од Тебе стиде!
– Мајко Моја, ко се стиди сада,
Стидеће се себе за свакада.
– Сине Драги, Моје Јагње бело,
Гле, у муци грчи Ти се тело!
– Мајко Моја, грчи се заиста,
Прексутра ће здраво да заблиста.
– Сине Драги, језик Ти се суши,
То Ми огањ ражиже у души.
– Мајко Моја, мали Ми и треба,
Од сад новим говорићу с Неба.
– Сине Драги, Мој сунчани сјају,
Очи Твоје, гле већ се склапају.
– Мајко Моја, очи су к’о слама,
Запале се, угасе и – тама.
– Сине Драги, волим и умрети,
Него Тебе, Чедо, надживети.
– Мајко Моја, Ја ћу с Тобом бити,
Нико неће Мене надживети.
– Сине Драги, слабост Ми опрости,
Прости, Сине, по Твојој милости.
– Мајко Моја, нек’ је просто свима,
Који Твога разапеше Сина!
