„Молитва је моје дисање“ – Архимандрит Никифор Комботис

Не журите. Ово нису речи монаха, већ главе породице, оца петоро деце.
Па, послушајмо његове речи:
„Ја имам много обавеза. Слободног времена ми ни мало не остаје. Али, ја се старам да све моје свакодневне бројне обавезе увек прати молитва. Она никада није формална, нити рутинска. Понекад потече као узбуркани поток, а понекад као тихи поточић. Да би молитва почела да „тече“, наш унутрашњи „биоскоп“ мора да буде намештен на паузу, јер нас гуше примамљиве слике и звуци, чинећи нас недоступним за Бога и ближњег свог.

Задивљују ме молитве наше Цркве засноване на текстовима из Светог Писма. Како је дивно када свој дан почињеш псалмима: „Боже мој, од ране зоре Те тражим; Жедна је Тебе душа моја. За Тобом чезне тијело моја у земљи сухој, жедној и безводној“ (Псалам 62:2); „Господе! Отвори уста моја и она ће казивати истину Твоју“ (Псалам 50:17) Ја волим када је моја молитва читање псалама. Уз њихову помоћ Моме Оцу причам о свом болу, о својим сумњама, Њему се јадам. Псалми имају одговар за све области нашег живота.
Желиш ли другачију молитву? Узми Јеванђеље, молитву митара: „Боже, помилуј ме грешног“. Сваку реч изговарај са великом пажњом и видећеш како се твоје срце испуњава Божијим присуством. Желиш ли молитву да прилагодиш проблемима са којима се судараш у животу? Не чекај. Сети се молитве јерихонског слепца: „Исусе, Сине Давидов, помилуј ме!“ (Лука 18:38) или „Господе, дај ми да прогледам“ (Лука 18:41). Са трептајем можеш да додаш и Његово спасоносно Име: „Господе! Исусе!“ Понекад ништа није потребно да кажемо, зато што очима душе поред нас видимо Господа, а чујемо Га мислима. Зар то није молитва?
Постепено ослобађајући наше срце од његовог греховног „блата“ које га замагљује, молитва нас освећује јер отвара врата нашег срца затворена због наше равнодушности, испуњавајући га Светлошћу Христовом.
Друга молитва, молитва „са великим словом“ – јесте Божанствена Литургија. Овде се плодови нашег труда, хлеб и вино, претварају у Тело и Крв Христову и освећују нас, учвршћујући нашу веру. На Литургији учествујемо у Пасхи, прелазимо из смрти у живот, од греха ка нашем васкрсењу.
Али, има још по нешто: наш живот лични и породични на Светој Литургији Христу дајемо. Благодаримо за све што нам се десило прошле недеље. Заједно са ближњима исповедамо заједнички „Символ вере“. Може ли хришћанин своју веру да доживи „на личном плану“ далеко од Цркве? Васкрсење је сусрет са Богом Који нам открива будућност. Шта Литургија представља лично мени? Она је моја снага, слобода и радост!
Кад нешто радим, ја целог себе томе дајем. Да. Својим поступцима чиним да моја браћа морају да стану ближе Богу. Због тога дрхтурим, али не заустављам се и себе предајем у руке Божије, јер знам да своја дела у свету Он врши преко нас“.

Архимандрит Никифор Комботис
Превод са руског Танкосава Дамјановић
преузето са “МОЛИТВА ЈЕ МОЈЕ ДИСАЊЕ”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s