Недеља трећа поста – КРСТОПОКЛОНА

Браћо и сестре, овај текст сам тражила, мада је и онај од јуче јако користан. Нека нам свима ова Крстопоклона недеља и цео пост буду на духовно узрастање!


У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени символ Хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај символ има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “Распни Га, распни Га!”.

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомилом руље опрао руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно не и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо” неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?”. Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!”. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обичаје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”. Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас.

Протојереј Александар Шмеман – Тајне празника


+ Само ако смо се на крају крајева зауставили од вртоглавог јурцања и бесмислених брига материјалног уређења, ако смо изашли из празног хазарда у који се увукло већ читаво човечанство, ако смо се на крају осврнули са стране, помало опоравили од вртоглавице и увидели, уз Божију помоћ врата, макар и уска, али која воде у вечност, ка савршенству, ако смо кренули уском стазом, којом се може доћи до ових врата – замрли свет се као мртва декорација помера у страну и иза њега се отвара прави живот. Као у бајци за децу о успаваној лепотици: пробудила се наша душа – «успавана лепотица», заједно с њом се буди и царство које је окружује. Онда ће с душом почети да говори читав дивни свет који чини њено окружење: све казује, све проповеда вечне истине, испоставља се да је све тако дивно, тако чудесно, и не због тога што је пријатно за очи или јестиво, већ због тога што се у свему препознаје Творац, у свему је скривена тајна премудрост, и све је о Богу, о путу ка Њему, о тајнама вечности, о рајским блаженствима, о погибељи ван Бога.

+ Човек је мост, који спаја видљиви свет с невидљивим и са Самим Творцем видљивог и невидљивог. Тамо где човек не служи вечности, где не постаје њен заједничар он није на нивоу свог призвања, тамо је он «непотпун човек», полумртвац. Он је као семе које је иструлило у земљи, које је упило много воде, али се није отворило да прими топлину сунчевих зрака, није могло да никне, није се пружило од земље ка небу, ка сунцу, није узнело од земље хвалу и песму Дародавцу живота, већ је иструлило, претворило се у земаљску трулеж. Ако се од нашег овоземаљског кретања одузме ова наука да духовно растемо, да пуштамо живи изданак у духовну област, држећи се само корењем за свет који се види чулима, сав овај свет са свим његовим пространствима, ширином, лепотама, наш најделатнији, најактивнији, «најплоднији» живот претвара се у бесмислену игру, крајње досадну и празну, скоро подсмех, неку јадну «трагикомедију».

+ Сви ми као да желимо да волимо Господа, али стално некако «немамо времена» Сви ми желимо да се молимо Богу, али све време треба још нешто завршити. У ствари, тражимо доскочицу да бисмо побегли од молитве и другог труда који захтева самопожртвовање, јер је ово за нас најтежи посао. То је борба, то је распеће. А како нам је жао себе! Какво је данас већ нечувено јунаштво – разапети се у молитви, каква је то реткост! Зашто је данас молити се постало тако неиздрживо тешко? Јасно је због чега: овај свет је стари чаробњак, он се пажљиво, нетремице загледа у нашу душу, мами је хипнотичком силом, упорно вуче у своју паучину. Он види, осећа све танане нити које се вуку из нашег срца; све ове страсти и страстице, хтења, похоти, жеље, везаности, све оне паучинице, које су растегнуте до шапи паука; и ми упадамо, све више се упетљавамо у његове чворове и везе… Непријатељ има велико искуство – окреће нас од Бога и од свега богоугодног…

+ Дакле, потребно је одлучно самопожртвовање – оно што нам сад управо недостаје! Све што смо волели у себи, односно скоро све, оно што је како смо мислили, чинило наш живот, испуњавало га, украшавало, чинило га занимљивим, сад треба одбацити, свући са себе с напором, као што змија свлачи са себе стару кожу провлачећи се кроз трновити жбун између оштрог камења. Треба чак да «омрзнемо» саме себе – онакве какви сада јесмо, односно треба јако да престанемо да се волимо! Али како жуди за животом ова наша полумртва опна, како се плаши смрти ова наша полужива половина, која је од овога света! Како она жели да поживи и поплеше још мало у овом вашарском свету, да се проведе до миле воље, да још мало изиграва пајаца, да пијанчи још мало, да још мало удише његову опојну дрогу! Како наш пали човек жуди за тим да га воле још овде, сада и управо онаквог какав јесте, одмах, са свим његовим «људским слабостима» и нељудским јаким жељама и поривима, са свим његовим нежностима и суровостима, час животињским, час зверским поступцима, са свим глуматањем и кревељењем дворске луде, час са злобном затвореношћу, час с отровном говорљивошћу – онаквим, каквим он сам себе још увек воли до опијености, без обзира на то што сваког трена пати управо због себе.

+ Дакле, за улазак у духовну област и кретање у њој неизбежна је борба са својим пристрасностима, одбацивање ограниченог, разних «љубавица» и «нежности», већ жудња за љубављу огњеном – великом, преславном, вечном; не жудња за земаљском релативном лепотом, која увек има ману, већ за неизрецивом, вечном лепотом.

Архимандрит Лазар Абашидзе – МУЧЕЊЕ ЉУБАВИ

оба текста преузета са Недеља трећа поста – КРСТОПОКЛОНА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s