Прича о прстену

Прича говори о младићу који се обратио мудрацу за помоћ рекавши му:
“Долазим, учитељу, јер се осјећам тако безвриједним да немам воље ни за шта. Кажу ми да сам ни за шта, да ништа не радим добро, да сам неспретан и прилично глупав. Како се могу поправити? Шта могу учинити да ме више цијене?”
Учитељ му је, и не погледавши га, рекао: “Баш ми је жао момче. Не могу ти помоћи будући да прво морам ријешити свој проблем. Можда послије…” Мало је застао и додао: “Кад би ти мени помогао, брже бих то ријешио и можда бих ти онда могао помоћи.”

“Врло радо, учитељу”, оклијевао је младић осјећајући да је опет обезвријеђен и да су његове потребе запостављене.
“Добро”, наставио је учитељ. Скинуо је прстен који је носио на малом прсту лијеве руке и пружајући га младићу, додао: “Узми коња који је вани и одјаши до тржнице. Требам продати овај прстен јер морам вратити дуг. Мораш за њега добити најбољу могућу цијену и не прихватај мање од једног златника. Иди и што прије се врати с тим новчићем.”
Младић је узео прстен и отишао. Чим је дошао на тржницу, стао је нудити прстен трговцима, који су га проматрали са занимањем док им младић није рекао колико тражи за њега. Кад је младић споменуо златник, неки су се смијали, други су окретали главу и само је један старац био довољно љубазан да му објасни да је златник превриједан да би га добио у замјену за прстен. Неко је хтио помоћи те му понудио сребрењак и бакрену посудицу, али младић је добио упуте да не прихвата ништа мање од златника па је одбио понуду.
Након што је понудио прстен свима које је срео на тржници, а било их је више од стотину, скрхан због неуспјеха попео се на коња и вратио се. Како је само младић желио златник, да га може дати учитељу и ријешити га бриге како би напокон добио његов савјет и помоћ! Ушао је у собу.
“Учитељу”, рекао је, “жао ми је. Не могу добити то што тражиш. Можда сам могао добити два или три сребрењака, али сумњам да ћу икога моћи заварати у вези с правом вриједношћу прстена.”
“То што си рекао веома је важно, млади пријатељу”, одговорио је учитељ. “Најприје морамо дознати праву вриједност прстена. Поново узјаши коња и иди златару. Ко то може знати боље од њега? Реци му да желиш продати прстен и питај га колико ти може дати за њега. Али ма колико ти нудио, немој му га продати. Врати се овамо с прстеном.”
Младић је опет узјахао коња. Златар је прегледао прстен уз свјетло уљане лампе, погледао га кроз повећало, извагао и рекао младићу:
“Реци учитељу, момче, да му ако га жели одмах продати, за прстен не могу дати више од педесет осам златника.”
“Педесет осам златника?” узвикнуо је младић.
“Да”, одговорио је златар. “Знам да бисмо с временом за њега могли добити шездесетак златника, али ако га хитно продаје…”
Младић је узбуђен одјурио учитељевој кући и рекао му шта се догодило.
“Сједни”, рекао му је учитељ након што га је саслушао. “Ти си попут овог прстена: прави бисер, вриједан и јединствен. И као таквог те може процијенити само прави стручњак. Зашто идеш кроз живот желећи да неко небитан открије твоју праву вриједност?” И рекавши то, поновно стави прстен на мали прст лијеве руке.

аутор је Урош, а текст је преузет са Mirjana Spasić

2 мишљења на „Прича о прстену

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s