Крстић помаже и у Индији (Како Господ охрабрује и опомиње 5)

Десило се то на Срђановом путовању у Индију и Непал. Једног дана кренули су да се пењу уз некакву планину, како би обишли једно од тамошњих светилишта. Сунце упржило, прашинчина се подигла, па трепери у ваздуху без дашка ветра. Ваљало је још доста ходати, почетак пута је остао далеко иза њих, а на видику још ничега осим високог неба. Сви су се презнојавали размишљајући о тренутку када ће те вечери у хотелу пити расхлађени сок и одмарати ноге у удобној хотелској соби, препричавајуђи утиске са данашњег пута. Ипак, као и сви туристи жељни авантура, устрајно су хрлили да виде нешто ново, непознато, узбудљиво. Украј пута, причао је Срђан, седи постарија жена, сва у ритама, ране по рукама и лицу, мршава, скоро сува и беживотна као и прашинчина која их је опколила са свих страна. Седи и чека. Испред ње чинија у коју јој вероватно понеко од уморних туриста понекад спусти коју парицу. Овога пута, присећао се Срђан, чинија је била празна. Машио се за џеп да спусти убогој просјакињи парицу наде, али џеп је био празан. У њему није било пара, јер их је већ претходних дана подавао многобројним просјацима који су били на сваком кораку. Ипак, у џепу се нашло неколико крстића које је понео са собом на овај дуги пут из Београда. Ко зна с каквом идејом; заправо, познајући га усуђујем се да кажем да је имао намеру и тамо да мисионари предано и срчано као што је то чинио и док је био са нама. Елем, извади Срђан крстић и спусти га у празну чинију. Онда, настави пут до врха брда, где су остали скоро до вечери, разгледајући и одмарајући се. У повратку, поново прођоше поред жене крај пута. Овога пута, њена чинија је била пуна. Иза наших туриста ишле су друге групе из Америке, Немачке, ко зна одакле, али пут их је као и Срђана нанео поред жене и чиније.

– Видевши крстић у празној ћасици, чему се свакако нису надали, беху изненађени, вероватно и обрадовани, и свакако подстакнути да и они нешто приложе – причао је Срђан. Тако су преко крстића набацали доларе, марке, шта се коме нашло у џепу.


А кад већ причам о странцима, доларима и маркама, сетих се и приче сестре Јање са поклоничког путовања по Русији. Група је кренула из Београда, прво до Москве, а затим даље у Оптину, Дивјејево и још неколико светиња; не зна се која је већа и примамљивија за нас боготражитеље, духовно гладне и жељне сусрета са Богом и његовим светитељима, поготово међу браћом Русима. Добро су путовали, сместили се у хотел и ујутру, пре одласка из Москве реше да посете Кремљ.
Стигли на велики трг, а тамо, народа и народа. Групе туриста похрлиле са разних страна света, мирно стоје, чекајући у реду. Чују наши да се групе најављују данима унапред, што значи да нема шансе да пре одласка из Москве и они уђу и погледају.
А онда, прича Јања:
– Нисмо се ми међусобно договарали, некако је то дошло само по себи, почесмо да се пробијамо између редова. Људи нам се склањају, ваљда мисле тако треба, знамо шта радимо. Дођосмо и до почетка реда, кад тамо војник на улазу, пита:
– Куда ћете? Шта се гурате, нисте најављени.
– Баћушка – рече неко – ми смо Срби.
– Ну, Срби?
– Срби, брате. Пусти нас да уђемо пре ових што стоје у реду. Видиш, они тамо су нас бомбардовали ни криве ни дужне, па сад, ред је да нас пустиш пре њих – објашњавао је неко из групе.
Војник се замисли, па одговори:
– Правда. ‘Ајде, браћо Срби, улазите!
Ушли су Срби један за другим; остали туристи се узмували и негодују, али војник их умирује и говори:
– Само полако, ово су Срби и они улазе данас преко реда.

преко Живот у Христу – Život u Hristu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s