Светац исцјељује дијете у мајчиној утроби

Верица Марковић, из Руменке код Новог Сада, оставила Манастиру Острог сљедећи запис:

Зовем се Верица Марковић и живим у Руменци код Новог Сада. Својим сведочењем желим да се захвалим Св. Василију људима који буду то читали буде на корист.
У једној од књига о чудима Св. Василија забележен је случај „Бездетни добили дете“ који се десио 1999. године, када смо после пет година лечења стерилитета муж и ја добили малог Стојана. Тада је доктор који је водио мој случај признао да је то чудо Божије, које се десило по молитвама Св. Василија.
Након две године добили смо ћеркицу Анастасију. Једном приликом, када смо дошли да се поклонимо Св. Василију, неко нас је у Горњем Острогу упитао зашто Стојану нисмо дали име Василије. Мој муж је спонтано одговорио да бисмо, када би нам Бог опет подарио мушко дете, детету дали име Василије.
Међутим, све што кажемо или помислимо Бог чује! Тако се и десило да сам ја, два месеца након тога, сазнала да сам у благословеном стању.
Због неких околности и мишљења других људи, као и због неслоге у кругу шире породице почели смо се двоумити око именаi. И сматрам да смо ту погрешили.

Нажалост, то мушко дете сам изгубила, а мени су лекари том приликом једва спасили живот. То се десило 14. јануара 2005. година на дан Св. Василија Великог.
Била сам јако уплашена и био ме је страх да смо увредили Св. Василија Острошког. То смо све испричали нашем духовнику о. Мирославу Милићу из Новог Сада, који нам је помогао да се поново духовно подигнемо и да замолимо Св. Василија Острошког за опроштај и да нам подари још једно дете.
Милост Божија и Његових Светитеља је огромна тако да је, нама грешнима, Св. Василије подарио и треће дете, малу Марину.
Када сам била у седмом месецу трудноће докторка је приметила на ултра звуку да се беби један бубрег не развија, да је анус затворен, а да су откуцаји срца слабији него што би то требало. Отишли смо код другог доктора да бисмо проверили ове налазе и он је констатовао исто.
Били смо јако уплашени!
Међутим, човек у невољи појачава своју молитву. И ту смо муж и ја, по ко зна који пут, затражили помоћ од Св. Василија Острошког. То је било почетком маја 2005. године.
Муж је кренуо под Острог. Од Богетића до Острога ишао је пешке са молитвом на уснама и у срцу. Пожелео је да сваку стопу тог пута целива и својим сузама обрише.
Када се рано ујутро вратио кући из Острога, кућа нам: сва замирисала на тамјан као да сам је тог тренутка окадила!
Увече је био заказан нови ултразвучни преглед. Са нестрпљењем сам очекивала да видим на екрану то мало биће и да чујем од докторке у каквом је стању беба.
Докторка је дуго, дуго гледала у екран и, изненађена узвикнула: „Па ово је сасвим другачија слика!“
Бубрег је био нормално развијен, а дилатација дебелог црева се смањила!

Крајем месеца на свет је дошла мала Марина. Хвала Богу и Св. Василију бубрези су јој били здрави и анус је био нормалан.
На отпусној листи из болнице беба је добила две десетке!
Слава и милост Св. Василију! – само то могу да кажем, а ма не могу изразити колико смо захвални Богу и Св. Василију Острошком.
Са великим нестрпљењем сви у кући очекујемо дан новог поласка под Острог.

преко Porodica – krst i snaga Pravoslavlja (Stefan Rajčić)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s