Подстакнута празником светих просветитеља Словена, Кирила и Методија, одлучила сам да овај текст посветим данашњим мисионарима. И мотивисана, нажалост, малициозним коментарима да свештеници не треба да буду на нету. И коментарима, добрих, али неупућених људи, који ми рекоше да свештеници нису људи од овога света, и да не треба да користе интернет.
Напротив, драга браћо и сестре, јесу људи од овога света као и сви ми. Лично мислим да треба да користе савремене технологије и медије да би религију и Цркву приближили младим људима. Па нећемо се ми правити већи католици од папе, који је благословио фејсбук, или већи православци од владике, који је благословио Црквене форуме. Наиме, народе мој, живимо у добу препуном искушења за нашу децу, у времену када су мржња, завист и сплеткарења опште место. Мајка Црква нам је више него потребна. А након четири рата, економске кризе, ерозије моралних вредности, сваком паметном и емотивном човеку, треба подршка и утеха. А ко ће је боље пружити од Христових апостола, које је Он овластио да шире Његово учење?Сваки пут пре него што, типично српски, почнете оговарати клир, запитајте се којим језиком би ми данас говорили да није било Српске Православне Цркве кроз векове.
Можда Турским. Мислите о томе. Сем тога ја, иначе, сматрам да наша Црква није довољно агресивна, или бар не у мери у којој су верске секте. Хоћу да кажем да је наш народ већ више од пола века духовно и гладан и жедан. Кад је човек мало жедан, он неће пити са прве баре, не размишљајући о последицама, на коју наиђе. Него ће ићи и тражити даље чисту и исправну воду. Кад је жедан превише, до неизмоглости, пиће са прве. Зато је Србија у задње две деценије више него погодно тле, за раст и развој верских секти. Као и за масовну продукцију „видовњака“, „медијума“, астролога, надрилекара, надриапотекара и осталих превараната. Зато, народе мој, подржи мисионарење путем интернета.
И здушно подржи верску наставу у школама, децу, која је слушају и њихове учитеље. Не због клира или овог текста, већ зато што дрога, абортуси, убиства, потезање хладног или ватреног оружја, силовања све раније стижу у школске клупе. Данас клинци уживају у бруталном злу, снимају видео клипове истог, и каче га на ЈуТјуб.
Нашим родитељима је било лакше да нас држе од зла постмодернистичких искушења, јер су они били уљуљкани у самоуправљање. Данас млади родитељи, трчећи трбухом за крухом, или статусним симболима, ухваћени у замку клишеа „ако нисам имао ја, нек има моје дете“, запостављају духовни раст и развој наших нараштаја. Част изузецима. Мислите о томе.
Искористила бих ову прилику,да укажем, и на то да људи данас, углавном имају погрешан став о свештенству. Неки из малициозности, неки из малоумности, неки из необавештености. С надом да ће ми Отац мој опростити на грубости. Али, много ме нервирају људи, који славу не славе хришћански скромно, већ пагански раскошно. Они се неретко задуже, или како се то популарно данас каже оду у недозвољени минус, да би на српској слави сервирали француску салату, швајцарски сир, мађарски кулен, ирски виски, немачко пиво, француско вино, данска пецива и турске баклаве.
Слава се готово увек претвори у политичку дебату, а некад у свађу или чак кафанску тучу. Да на било чију славу доведем силиконску малоумницу надограђене косе да пева новокомпоноване песме, које нашу женску децу позивају да се заљубљују искључиво у новац, као и да отимају ожењене очеве породице, свако би је закитио са бар 10 еура.
И онда је свима њима скупо да плате свештенику прекађивање жита и колача, оног елементарног. Браћо Срби, уразумите се! Славу чине свећа, колач и жито. Ручак за родбину и пријатеље можете спремати сваки дан. Треба да знате да свештеници имају најнеповољнији правни положај. Немају плату, нису је имали чак ни за време краљевине, ако је Црквена општина сиромашна, а углавном су такве, морају сами себи да плаћају социјално, здравствено и пензионо осигурање.
Неке имућније Црквене општине својим паросима плаћају, али по најнижој основи, републички минималац. Уз то, свештеници, као и адвокати, морају да плаћају порез на интелектуалан рад. У земљи, у којој, народе мој, плаћамо порез на књиге Андрића.
Пошто наша власт сматра да је Нобеловац шунд, а гола певачица није!
Од моје дванаесте године, од кад кренух на православни катехизис, сам иступела зубе расправљајући се са атеистима и формално православним. Немајући ниједан интелектуалан, научно поткрепљен аргумент, покушавали су да ме одвуку од правог пута пљујући свештенике. Стално говорим да свештеник није монах. Да је то занимање, додуше часно и узвишено, али ипак занимање.
Као и то да се Мајци Цркви не иде зарад свештеника, већ зарад Христа, који је умро за нас на Голготи, и зарад спасења душе своје. Сем тога, свештенику, кад дете тражи да једе, он мора да му да.
Сви су, наводно, чули за свештеника, који мрси на Велики Петак! Рурална легенда. А нико није чуо за свештеника, из мог места, који је са женом и четворо деце живео у влажном стану у Парохијском дому, и возио фићу. Ја сам му оног несретног пролећа 1999. звонила ненајављено на врата, и питала га да крсти војника, који је служио армију у нашем гарнизону. Крстио га је исто вече, након вечерње службе, динар није хтео да узме од ратника. Чак му је и поклонио пешкир, крст и иконицу.
О, колико су ме током одрастања нервирали земљаци, који су свештенику, који ме крстио, кад га је замолио мој парох, бројали аутомобил! Ја, која њега правилно у Христу волим, знам да није купио теренца, зарад статуса и мангупирања по граду, већ да благовремено стигне свакој души на самрти, или болесном новорођенчету, по ужичким брдским насељима и златиборским селима. Они нису знали да га је деценију уназад, мој отац стално виђао да се враћа пешке из сеоског дела парохије.
Зато што ожалошћена породица неког тамо, за кога се усрдно молио да га спаси Пакла, у црном по врућини пешачио водећи колону од куће до гробља, све време појући, није могла да му да ни за аутобуску карту, а камоли за такси.
Тих осамдесетих, само је мој отац, тада секретар Партије и капетан у резерви, који је то постао указом маршала, је стајао, примао га у кола и ословљавао са „оче“, јер је порастао на селу, у кући, где су недељом на ручак свраћале сеоске учитељице и сеоски парох.
И јер му је Исус шапутао сваки пут да ће наш парох бити одстутан, те да ће ме баш он окупати у Јордану, помоћи ми да се одрекнем Сатане, први се помолити за спасење душе моје, и показати ми стазу, која води Рајским вратима! Они нису знали да сам захваљујући њему схватила шта значи да нека Црква има, а нека не апостолско прејемство.
Он је оправдао часно звање Христовог апостола. И гле чуда, а и доказа да Га има. Јунг би то назвао синхроницитетом, ја Божијим промислом. Баш он носи име највећег апостола Павла, који је написао четрнаест посланица. Име је оправдао зато што, кад је моја старија сестра, која је носила штафету за Дан младости и као гимназијалка се учланила у СКОЈ, кад је пре десет година на једној сахрани чула његову беседу, кренула на пут покајања, правде, истине, љубави и спасења, крену у Цркву. Ако је њену једну душу спасио, он је кола отплатио!
Само моја напаћена и његова стигматизована душа знају колико сам га пута зауставила у порти да га нешто питам. При том није био мој парох, а ни вероучитељ. Пре десет година сам урадила нешто, истина часно, али екстремно храбро, лудо и необично за женско дете, кад ми је младост обећавала да ћу променити свет. Наравно, за то сам тражила савет и благослов од свог пароха и проте, и добила га.
Отац Павле ми је након сваке службе прилазио, очински и пастирски нежно, обема рукама узимао главу и љубио у чело. И тад ми рече: „Неки те хвале, својатају, поносе се тобом и подржавају. Неки те осуђују. Ја те подржавам! Ти си моје дете, увек ћу те подржати! Шта год урадила, овде увек можеш да дођеш. Сад си у годинама, када треба да одлучиш. Кад ћеш, ако сад нећеш?
А ја те одлично разумем, зато што су се моје мајке браћа одрекла, кад сам отишао у богословију…“ Па, зар њему треба бројати једино задовољство од овога света? Више пута у протеклој деценији ме је сестра звала и рекла ми да му се јављала за савет и поуку, и шта јој је говорио. Једном је готово бесно изјавила:
„Како човек говори! Не треба да вози једна, него десет добрих кола!“ Бранећи га истим жаром, којим брани своју професију. С надом да ће ми Отац и сви очеви опростити, што крајње нескромно пишем следећу реченицу. Па, зар вам, браћо и земљаци, овај текст није доказ његовог стручног ауторитета, интегритета, тога да је он оно што се у теорији менаџмента назива харизматски лидер, а ја бих назвала истински пастир, доказ да му је свештеничко достојанство неокрњено, кад је мене оваквом подгајио?
Овом приликом се захваљујем Исусу, што ми је даровао таленат за писану реч. Својим родитељима, који ми купише компјутер. Захваљујем се свим свештеницима, који слободно време, уместо седења са младим и лепим супругама и својом децом, жртвују за виши циљ, мисионарећи интернетом.
При том сами плаћају интернет претплату. Захваљујем им се на свим стрпљивим и љубазним одговорима, које ми путем нета послаше. Захваљујем им се зато што су ми напади на њих послужили као инспирација за овај текст. Молим их да издрже, и да кад их снага и стрпљење издају, се сете оних девет Блаженстава, и да се радују, јер се Јеванђеље одиграва у њиховим животима.
А нарочито се захваљујем и ово писаније посвећујем оцу Павлу Марковићу из Ужица. Зато што ме је стрпљиво учио, васпитавао, подизао кад поклекнем и тако спасавао моју младу душу!
И зато што без његове дозволе и благослова овај текст, као и истина о њему не би угледали светлост дана!
Раба Божија
Ангелина Ристановић
преко У одбрану и славу мисионара нашег доба – Ангелина Ристановић
духовна оаза 