„Детињци“ – Драган Јацановић

Тамо кад је цича зима
неки чудан празник има.
Са намером тад сви лежу
да ујутру сви ме вежу.
Бака дође па ме теши:
„Нека, сине, сам се дреши.“
То су стварно тешке муке,
вежу ноге, вежу руке.
Како ме не резумете?
Ко да нисте били дете?
Детињци су, то сви кажу,
а ја видим да ме лажу.
Осмех један тати дајем,
а баки се сав предајем.
Па ме брине: Шта ћу деди?
Намигнем му, и то вреди.
Мами ђердан сав од злата,
моје руке око врата.

преко Принц од папира (коментар испод текста)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s